Moraš ćero da budeš jaka. Kroz život i za život – govorio je – Evo, čet’ri siročeta sam od braće očuv’o, plus troje ovih svojih, izgubio sve i svakog, nema kako me život nije šibao, vidiš, i zdravlje sam izgubio, i noge, al’ sebe još nisam. Za jednog čoveka dosta – tako je govorio deda Mika sunčanog martovskog popodneva u godini koja je mirisala po smrti.

Sedeo je u svojim “Rudo” kolicima; to je njemu naša borba dala – promrzline iz ratnih godina uzele su danak: kao kroz maglu sećam se visokog muškarca koji je na biciklu vozio do kuće uplakanu dvogodišnju musavicu koja nije htela sa ringišpila; sećam se i mirisa bolničke sobe u kojoj sam ga molila da ustane. Dvaput. Sećam se i drvene noge koju sam kradomice obilazila, misleći da je ona tu samo dok dedi opet ne poraste njegova, prava. Prvo leva, pa desna. U hrpu stvari kojih ne volim da se sećam pored ovoga spadaju i njegove ruke: ljudi, kako je taj tukao! Bridela guzica danima posle pokušaja bega na sportski aerodrom zvanog “a samo sam malo htela da se poigram u aviooonuuuu!” na primer…i za laganje. Tu sam dobijala porciju momentalno. Valjda sam zato omanula sa učenjem ove veštine. Kad god slažem sve mislim: stići će me Mika pa će da me polomi, jebote! A ruka k’o daska colara. Čvor u čvor, ujedaš se za dupe i češeš se gde te nikad nije svrbelo. Toga ne volim da se sećam.
tree-753069_640
Volim da se sećam njegovog osmeha: blagog, umirujućeg, sveznajućeg. Sigurnosti sa kojom je govorio gledajući neku novinarku na TV: “Ovako će i moja unuka jednog dana.” I mog plača: “Neću da udjem u televizooor!”. I jeze koju sam osetila kada se zaista i desilo. Sećam se ljuljaške pod vinjagom koju mi je napravio. Ponosa sa kojim sam mu rekla da sam uspela da skočim sa cigle. Sreće kad me je naučio da gledam u sat. I da igram karte. I da varam na kartama. I da pišem. Radosti sa kojom me je ispratio u školu, prvog dana prvog razreda. Čak do vrha ulice. Prvog bicikla u životu, lično mog. Zasluženog. Doručaka, slavlja, porodičnih okupljanja. Najviše se sećam slava. Za Svetog Iliju. Buljuka koji je umeo da okupi oko sebe. Likera od mentola u koji sam umakala prst. A kad sam kao odrasla, mirisa kafe u šoljicama na kojim su plesale balerine.

Čekao me je vazda da dodjem da popijemo kafu. Ni danas mi nije jasno kako je uvek znao kada ću naići, tek, kafa me je uvek čekala, ni vrela ni ‘ladna, taman. A najviše volim da se sećam naših razgovora. Strpljenja sa kojim je prišao mom već opevanom strahu od bajki. Dok sam sedela na gusanim stopama za noge njegovih kolica on je izmišljao za mene naročite bajke, sa srećnim krajem. Gde su svi bili zdravi, srećni i zadovoljni: i lije, i vukovi, i međedi, i ljudi, i ostalo zverinje. Bajke je batalio kad sam malo porasla, pa pošto je video da umem da slušam, prenosio mi je sve čega se setio. Čeličio me. Pripremao za život. Kao da je znao kakav će biti. A možda i jeste znao. Živeo ga je.
Sa njim najradije i danas razgovaram. U mislima. Da sačuvam nekako uspomene, njegove i svoje.

*DANAK U KRVI*

Imao je Gavrilo četvoricu sinova: Slobodana, Ratka, Peru i Milorada, mog dedu. Naočiti ljudi. Trojica starijih poženjeni, Ratko i Pera sa po dvoje dece, tek promilele, a Mika, najmladji, jedva momak. Kad ih je zatekla vojna četrdeset prve Ratko je radio kao bolničar, poznat u selima podno Jastrepca kao osobito vešt sa prelomima, vedre naravi, večito nasmejan. Zimi vazda u bundi, na čezama, jurca od sela do sela, nekom pomogne, sa drugim se razgovara, da prodje vreme. Pera je otišao kao dobrovoljac u četnike, u jedinicu majora Keserovića. Stajala mu uniforma kao salivena. Stasit, visoka čela, najlepši od sviju, dubokog strogog pogleda, ponosit. Mika je pošao za partizanima. Svakoj vojsci dao je Gaša po jednog sina. Danak platio, pa mu Ratka nisu dirali, a ni Slobu, zbog slabog zdravlja. U kući ostala još baba Kana, tri snahe i četvoro unučadi. Prolazili meseci i godine, a od Pere i Mike tek po neki glas: jednog videli pod Ozrenom, drugi onomad pregazio Drinu…

Oktobra četrdeset četvrte, kad se Pera krišom vratio u sada već oslobodjen atar, doneo je vest da je njegov mezimac sa partizanima negde na Sremskom Frontu. Baba Kana ga je potom sakrila u ajat, da tu čeka pravi kraj rata i brata oslobodioca. Jednog jutra u dvorište je ušao Slavomir, poverenik za selo. -‘Ajde, Pero, sine, ljubi te majka, predaj se. Svi znaju da ništa nisi zgrešio, narodni je to sud, evo Slava će za tebe da garantuje, nema dlaka s glave da ti fali. Nek te saslušaju pa lepo nazad kući, da živimo k’o ljudi, nemaš ti od koga da se kriješ – molila je Kana. Pera je otišao sa Slavomirom. Istog dana streljan je na Slobodištu. Partizanski preki sud je ukinut sutradan, a Perino stratište negde je izmedju kamenih ptica. Streljanja četrdeset četvrte, istorija veli, na tom mestu nije bilo. Baba kanu udarila kap i nije se nikada više ni pomakla ni progovorila. Dvadeset dugih godina.

*Ratka su jednog proleća, ne sećam se kog,  na putu do susednog sela gde je pošao da nekom namesti nogu, pod trešnjom na Lomničkoj Kosi greškom streljali partizani, zamenivši ga sa nekim Ratkom, četnikom, šurakom nekog Marka, partizana, koga su pošli da likvidiraju. Gaša ga je zamotao u čaršav, stavio na čeze i doneo kući. I onda leg’o i umro.
*Mika je došao kao heroj s fronta, čim stigao kući osedeo, sahranio oca, oženio se, zbrinuo majku, snahe, decu. I bdeo nad svojima do kraja života. Za jednog čoveka dosta.

 

Tagged as: