Normalan svet, takoreći, ne podnosi kišu. Ja ne spadam u normalan svet, pa moje raspoloženje u ovom trenu opasno pikuje. Kažem opasno, jer već postoji objektivna opasnost da me mili saradnici kojima sam jutros razdragano zacvrkutala „Dobar jutar“ vežu konjima za repove i onako snuždeni i pokisli razapnu sa zadovoljstvom. „Kad padne kiša, narod poludi“, reče upravo kolega. Jeste, evo, ja, na primer. Menjam pravac, naglo. Kosim hicem promenila sam adresu. Da vidim hoće li se moje pisanije primiti negde drugde. Sve ostavila i ništa ponela sa sobom. Osim sebe. I dobrog raspoloženja. Idem tamo gde je sve po mom. Selim svoje utočište kao da je čerga. A verovatno i jeste. Ni to nije važno. Važno je da pada kiša.