Zašto me je nemoguće razočarati i šokirati?

carp-721721_640

Znate ono kad neko ispriča nešto o nekome, a Vama se vilica otegne do poda u šoku? Znate? Ili kad Vas neko od koga ni u snovima niste očekivali takav postupak jednostavno izda, prevari, slaže, povredi?

Znate i to?

E, ja ne znam.

Zašto?

Verovatno zato što, od kad znam za sebe, od ljudi ne očekujem ništa. Ili makar ništa dobro. Ili jako malo.

OK, to jeste za podrobno stručno ispitivanje, verovatno, ali je i činjenično stanje: od ljudi očekujem da kad tad u životu urade ili kažu nešto što će biti razočaravajuće, ružno i bolno. Pa kad se desi, a desi se na koncu konca, nisam u šoku. Ni razočarana. Možda malo tužna. Pet minuta, u sebi. Obično bude baš kako sam očekivala, pa ne mogu da kukam, plačem, jadikujem i psujem. Ispunjena očekivanja i tačka.

Moja reakcija stoga uvek bude neuobičajeno mirna. Oko mene sve se peni, stena puca, dub se lama, trese se zemlja… a ja?

Ja ništa.

Bacim pogled unazad, spičim jedan kroki izgubljenog vremena na brzaka, i krenem dalje. Što moje bližnje, moje prijatelje na primer, uuužasno nervira. Ne znaju zašto nisam besna, tužna, osvetoljubiva, agresivna, zašto nekom ne zakačim sve do desetog kolena u psovkama, zašto se ne jedim, što bi ono rekli. Pa da odgovorim pismenim putem:

Nemam bre ljudi ja kad. Ne gubi mi se vreme na gluposti koje me nisu iznenadile.

Pitaju me onda kako to. I zašto? Zašto uopšte nekom dajem šansu ako očekujem da je prokocka?

Pa zato što…da uprostim: ko se razume u finansije i bankarstvo, a i ko se ne razume, čuo je za keš kredite. Laki keš, takozvani. Ono: nema žiranata, menice, garancije, nikakve. Daju ti na lepe oči.

E, te keš kredite banke daju sa unapred ukalkulisanim rizikom da im ama baš ni jedan jedini klijent neće vratiti kredit. Pa su im zato kamate velike. I ako im se pare vrate, super. A ako ne, kamatu su odrepili i naplatili. Nekad je i ne naplate uopšte, ali je taj procenat na nivou statističke greške, zanemarljiv.

E, tako i ja dajem sebe. Na lepe oči, ali sa velikom kamatom. Ta velika kamata je moj karakter. Težak, zajeban, jedva izdrživ. Ulazim u rizik svesno. Svesna da od porodice, prijatelja, partnera, saradnika, života uopšte, nikad, ali baš nikad ne očekujem mnogo dobrog, pa ako se desi – lepo. Ako ne – pa dobro, nisam više ni očekivala.

Teška sam za hendlovanje, jbg. A teška sam i na savesti i na snu. Ko bi da proba, voli me na sopstveni rizik. Uz mene uvek ide poduži spisak upozorenja o kontraindikacijama i nuspojavama.

Tako da, mislim se ja…sve je u očekivanjima.

Što više očekujete, jače se razočarate, burnije i teže prihvatate svako „posrtanje“ u životu. Što manje očekujete, manje su šanse da ćete biti povredjeni. Ja kao onaj Diogen a i ona Yin samo očekujem da mi se sklone sa sunca.

Ali sve ovo ne znači da ne umem da uživam…naprotiv. Uživam u svemu, samo mnogo rasterećenije. Uživam u svemu dok traje. Prijateljstvu, ljubavi, dobroti…kao i u milion drugih stvari na koje ljudi oko mene imaju mali ili gotovo nikakav uticaj.

Pomirena s tim da ništa nije večno niti savršeno.

I da će se jednom završiti.

Ono što traje, ono što izdrži,  vredi.

Za ostalim se retko osvrćem i nije vredno pomena.

Nemam vremena da ga trošim na ružno i glupo, na prljavo i zlo.

A pošto je toga mnogo, moj jadni mozak je napravio pozitivnu selekciju. I troši se samo na ono što, u datom momentu, zaista i vredi.

Tako bar ja mislim.