Šapke kao Tomas Mor

Il’ mi obezbedite Utopiju

il’ me metnite u Tower

Nikad nisam gajila sklonost ka neostvarivim željama. Što bi naš narod rek’o pružala sam se onoliko koliko mi guber dozvoljavao. Tako i sad radim. I mislim. Al’ se guber izgleda smanjio ili ja živim medju defetistima. I sve ih treba streljati za primer. Kod Spomenika. Kod Filipa Višnjića da ih opeva. Mada devedeset posto njih ne zna ni ko je Filip Višnjić, ni ko je Grgur, a o Petru Dobrnjcu i da ne počinjem. Sto puta dnevno kažu „Fala kurcu“, a ne znaju čijem. E, jbg.

Pazi, moje želje su sasvim obične, moje vibracije jako pozitivne, i…ništa. Šta god da mi padne na pamet, padne i raspadne se. Nemam podršku. Ja zamislim jedno, oni mi kažu: „Si luda, ’de to može?“ … ja predjem na drugo, ispadnem još ludja. I Ja sad tako čučim u ćošku, pušim i pratim akciju. A tako je otkad nemam posao, časna reč. Posao u ovom gradu ima svaka šuša nepismena, al’ pod jednim maaaalim uslovom: da je drug član. Ono, i ja sam član: imam donorsku karticu, karticu iz biblioteke i karticu iz banke koju bih lepo molila da neko ukrade pa da mi uplati onaj minus koji čuči tamo dve godine i gomila se do gigantskih razmera. Al’ onu neophodnu nemam. Nema veze što još malo pa spejs šatl što nisam naučila da vozim. A-a. Nema veze ni to što gde god da sam radila „boljeg nisu imali“. Jok. Nemam neophodne kvalifikacije, odnosno, nit’ imam pare da kupim radno mesto, nit’ imam partijsku knjižicu. Al’ tako je svuda, pa da ne kukam. Zato imam ideje.

Pričala sam vam već da moje selo nema knjižaru. Majkemi. Knjige kupuješ kod dilera na ulici k’o heroin da ti treba. Mada ćeš heroin lakše da nadješ. I zamislila ja da otvorim knjižaru, i napravim ozbiljnu finansijsku konstrukciju, kao i sve ostalo ozbiljno razmotrim i zakup lokala, i opremanje, i nabavku, i ko bi i da l’ bi dao neki ler za plaćanje, da ne kažem valutu, pošto nemam mnogo prostora za manevar kad je lova u pitanju, i sve ja tako lepo zamislim, i tako zamišljena ispričam mojemu skojevcu, a on počMe da mi se smeje. Majkemi. Naglas. I pita me kome mislim to da prodam. Je l’ onim džiberima što samo vise na kladionici il’ nji’ovim ženama što se oblače u sjaktavo i trče u folkoteku u susedno selo?

I ja sedim i ćutim. Jeste. Čovek u pravu. Ono ostalo što bi kupovalo knjige il’ je malobrojno il’ nema sučim. Pa jeste.

Onda ja smislim da nemamo seksi šop. Ovi što ne čitaju knjige a imaju pare makar se jebu povremeno, aman?! I valjda vole da se igraju, k’o sva normalna deca. I tu ja ozbiljno pridjem problemu, smislim gde bi lokal bio, u centru a malo uvučen, zbog radi onih što ih šatro sramota, pa ispronalazim sajtove najvećih šopova u zemlji i potencijalnih dobavljača za koje garantujem da bi se rado odazvali i dali povoljne uslove, pa osmislim da to bude soft varijanta sa katalozima, sedećom garniturom i prijatnom muzikom k’o u frizeraju, da ne nastravim mušterije, pa opet ja to sve osmislim koliko bi koštalo, i opet ja skojevca priupitam jerbo je on moj glas razuma. Pita on mene onda: „Je li, leba ti, a osim sebe, koliko njih poznaješ što bi bez blama ušli unutra i kupili nešto? Dvoje, troje…maksimum? A je l’ znaš ti ćurko da je za 90% ljudi ovde seks „aj ti lezi a ja da ga gurnem“ varijanta? Pa više njih svršava dok gleda Ivana Bosiljčića u onoj kretenskoj seriji petkom (Ivane izvini,ali to je istina, Šotri treba doživotno zabraniti da režira) nego dok se kara? Nemoj da si budala, propali bi za mesec dana.“

I ja nemoj da sam budala i ćutim. I sedim i razmišljam.

Kako se ko u’vati i pročita nešto ozbiljno što sam napisala pita me što ne izdam knjigu. K’o da je knjiga država pa može da je izda ko ’oće. Dobro, da objavim knjigu, mislim se ja, treba mi para. Izdavača ne manjka. Tanja znam da bi, sigurno. Ali ko da finansira. I kome bre da prodam to? Vama? Pa vi čitate i ovako i onako. Ko će baš da se u’vati da kupi moju knjigu, i ko još od toga živi? Tu sam ja defetista, malko.

E, sad, ’oću ja i jednu bebu. Ne da prodam ni da kupim, nego da rodim. I prvo graknuše neki na mene „Gde se deca radjaju u tim godinama?!?“ Ja jadna k’o da imam sedamdeset, kao popišana krenem da se raspitam a i znanja mi ne manjka, sasvim sam solidnih godina za radjanje, fala lepo. Kad sam videla skoro po internetu i čula od ginekologa kakvi se sve testovi rade kad ostaneš u drugom stanju „u tim godinama“ ’tedo da mrem. A kad pomislim na ovdašnje porodilište mre mi se još brže. Dodje mi da nadjem neku štalu il’ neku kutiju veliku kartonsku od zamrzivača i tamo se lepo omacim k’o Bubina Zoza.

Pa da. Al’ ček prvo da napravim ja to čudo. Iako se beče na mene: te imam aritmiju, te zezaju me vene, te ovo, te ono…znam ja da će to da se sredi. Na kraju. I to je jedino za šta se skojevac ne buni uopšte, i svojski podržava, moralno i logistički, i učestvuje aktivno, da ne grešim dušu.

Ali ljudi, ’oću bre ja i da radim nešto ozbiljno i pametno još uz to. Ono, socijalno, zdravstveno i redovna plata, poreski obveznik taj i taj…navikla sam bre, radim od punoletstva, ne umem da živim a da ne radim…a u ovom jebenom selu koje umire i gde čekam samo da se ulicama, k’o na divljem zapadu, zakotrljaju žbunovi trnja, to je skoro pa nemoguće.

Al’ nije meni teško, smišljaću ja i dalje.

Nisam vam ovo pisala da mi pomognete, vi ste pametni ljudi, a u ovoj zemlji ko i malo pameti ima taj nema ni moć ni vlast ni snage više. Ni za sebe, a nekmoli za drugog.

Nego mi nekako lakše da vam ispričam. Da znate da ne mislim samo o smrti i seksu, nego o življenju sa smislom i svrhom najviše, jer mu to dodje najteža kategorija u celoj priči.

Da živiš normalno i mirno, bez da te zabole paja ko je preCednik, ko premijer i da gledaš vesti samo da vidiš vremensku prognozu za sutra, da imaš zdravu porodicu, da radiš i imaš pristojnu platu od koje možeš da kupiš detetu i neke patike i da odeš na letovanje, da voliš i budeš voljen. Od svega toga imam ovo poslednje, pa ni to, računam, nije malo. Daleko od toga.

Ali, sve navedeno, tako malo a tako mnogo, to je moja Utopija. Neka je bre to ovde i sada ludost. Ali je moja. I jedino dostojna življenja. Jedino što vredi imati u ovoj zemlji u kojoj su sve vrednosti otišle u kurac mnogo pre nego što je Artemije osnovao „Rada Neimara“.

I ko će bre meni da posveti „Pohvalu ludosti“? Ko da bude moj Erazmo?

Vi? Jedino. Samo još u vas mogu da se pouzdam, da me ubedite da moja Utopija nije neostvariva, nije nemoguća, nije ništa nenormalno….il’ da promenim planetu stanovanja. Nemam pojma više. Stvarno.

Meni je malo muka.

Tagged as: