ili

NEKA KAJA ZAVRŠI SVOJU PRIČU VIŠE

U PIZDU MATERINU!

*Ne bih ja u stvari, ali ovih dana mnogo je tuge oko mene, pa me podsetilo, nakupilo se gorčine…a šta vam se ja pa i pravdam, blog pišem zbog sebe, podseti me neko skoro, pa ako vam se ne svidja, šta ću vam ja. I’te negde gde je veselo. I ne sažaljevajte me u komentarima kad vas leeepo molim, da ne padnem u napast dudarim dubijem nekog. Ako nešto mrzim, to je da me žale. Pa da počnemo i završimo već jednom:

Ne podnosim zašećerene priče, to sam mislim već rekla. Biću zato jasna. Il’ da stavim napomenu: sadržaj nije preporučljiv za mladje od osamnaest godina i one koji imaju slabo srce. Ili uopšte srce. Ma, zabole me ko će da čita. Istina je.

Mrzim  groblja. Nemam šta da tražim tamo. Odnosno koga. A svi su mi tamo. I kad uveče legnem u krevet, onaj jebeni šatro sa likrom šećerno roze (i ko me prevari da je roze posteljina vesela i lepa jebo mu pas mater da mu jebo) frotirni čaršav smotam za pet minuta pod guzicu jer ne mogu da smirim trnce koji me podilaze od još jedne noći u kojoj ću, ako je ne probdim, u snu da jurcam svoje bližnje i zamaram ih svojim nedostajanjem tamo gde im kao ništa ne nedostaje. E pa nedostajem im ja. Al’ ne mogu tamo ‘vaka, živa. Pa onda krenem da smišljam kako da umrem…mislim, kako bih to volela da izvedem, a da bude čisto i precizno.

I kratko brate. Mrzim dugačka, ona filmska umiranja, kad se, na primer rokaju partizani i Nemci pa jedan, obavezno Švaba, ispali sedamn’est hiljada metaka iz nekog zardjalog šmajsera u onog našeg, a on odskače i pada po petn’est minuta i onda mu, kao, ceo život promiče pred očima, posebno draga mu čobanica sa cvetom u kosi i narodnoj nošnji, i pletenom torbicom u kojoj nosi lebac za ranjenike i pismo Glavnom štabu, i staramajka kako briše suze, i Vrhovni komandant, i Luks koji mu svojim telom izigrava grudobran, i Jul Briner na Neretvi, i ceo CK KP Slobodne Jugoslavije…i tako on pada u nekom slow, pada, pada, a meni se sve grči stomak, ‘oćeš l’ više brajko dumreš da se svi odmorimo?! Pa misliiim više…e, to mrzim.

Volim lepo čisto umiranje, bez da neko posprema za tobom/mnome/ikome, bez da domestosom ribaju lokve krvi i u koficu skupljaju parčiće mozga i razna govna koja izlete post mortem, pa posle svi povraćaju i psuju te/me/ikoga što se ne ubi k’o čovek, otrova il’ tako nešto, nego ovako, nehigijenski…a i ja sam ti malo nezgodna, volim pedantnu smrt.

I pošto sam glupa i ništa nisam smislila što je tako brzo i efikasno, a da mo’š se legalno nabavi, rešim da izguglam ja nešto na internetu. I ništa bre ne nadjoh. Ono lekova što imam na zalihama mogli bi u overdoziranju eventualno proliv gigantskih razmera da izazovu, al’ od smrta tu ‘leba nema. A ono vazduh u venu? Nemam pojma da l’ stvarno deluje nit’ je l’ brzo. Ne bi nešto da imam vremena da mi život promiče još jedared pred očima, onda bi mi stvarno došlo da se roknem.

Cijanid nemam gde da nabavim, a ni ostale supstance, nisam ja Agata Kristi pa da u svojim pričama nabavim šta o’š. Ovo je savremena priča u kojoj se barata realno raspoloživim sredstvima, nema kod mene mnogo maštanja. Ni teleporter još nisam ubacila ni u jednu priču, ni vremeplov. Nemam, brate, mesim ‘leba od onog što se našlo u kući. I tako odustanem od samoutepavanja jer nemam kvalitetna sredstva.

Što ne znači da odustajem od smrti. Jok ja. Oslobadjajuća je nekako ta pomisao da te smrt ne plaši. Čak bi joj se obradovala. Luda? Aha. Naravno da jesam. Što, vi niste? Aaa…Blagiš vama. Bićete uskoro, ne brinite.

Elem, ovde je ipak reč o meni, a ne o vama, s dužnim poštovanjem, pa da nastavim…obradovala bih se. Da. Ali ne bih dala da mi organizuju sa’ranu po propisima: sanduk, plakanje, pratnja, i naš lepi običaj žderanja i lokanja «za dušu». Nemoj niko da jede prasetinu za moju dušu. A neću ni da mi babe komentarišu kakav mi sanduk kupili (vid’ onaj, najjeftiniji, a i pokrov joj nikaki, štedeli…), pa sam rešila da me spale. K’o Djenku.

Već sam zadužila ekipu za to i rekla da ću da se vampirim i da ih plašim ako ne postupe po instrukcijama kad za to dodje vreme. ‘Oću i prigodnu muziku, i da ne šmrkću, a posle nek me ubace tamo gde mi je i mesto, pošto imam parče parcele u vlasništvu, ne znam joj tačno broj sad napamet, al’ vidikovac jedared, i odma’ je blizu kapele i crkve, sve ću abrove prva da pokupim.

Odnosno, nije ja nego teglica u koju me strpaju.

Zašto tako? Zato. Vidiš pobratime, svake noći kad legnem to i prevrćem se ja se setim zašto mrzim groblje.

Zato što mi pred oči dolaze slike kako se već godinama tamo raspada i truli dete koje sam rodila, kako joj kroz kosti gamižu crvi i bube i kako joj preko groba prelaze kučići koji pišaju odozgo, i kako je ona unutra, u zemlji i mraku, sama…a znam da to više nije ona već samo oklop njene duše…i kako mene grize što nisam imala dovoljno svesti da u trenutku reagujem i uradim isto: bolje da je proguta vatra nego da je razvlače razne živuljke. Strašno ti je? Grozno?

Pa nemoj da čitaš dalje. Ja to živim danonoćno. To, grozno i strašno. U početku sam se raspadala na parčiće kad god sam išla, a išla sam stalno. Kamen u grudima je pritiskao od pomisli da joj zemlja dotiče i jedan delić tela. Prestravljena i u šoku, želela sam da je izvadim odatle u svojim sumanutim, deliričnim fazama.

A onda je, posle blažeg nervnog sloma tokom kog sam gadjala kamenjem vrane i kučiće koje sam zatekla oko nekog smrdljivog pečenja koje je jedna od baba ostavila tamo, urlanja na braću komunalce što ne vode računa, k’o da su mi oni krivi što su mi najbliži neuračunljivi i misle da će sad i odma’ da ustane i da pojede i pečenje, i kuvano jaje i salatu, bacanja u kontejner plastičnog cveća sa sve vazama, i psovanja boga koji je svemoćna i zla stoka, onda je, posle svega toga, nastala praznina.

Posle moje dreke upriličene u čast mog rodjendana kojeg provodim na grobu svoje ćerke umesto sa njom u nekom kafiću, bašti, u letnje predvečerje na groblju na vrh brda naglo je postalo tiho. I prijatna praznina me ispunila.

Sela sam tamo, okrenuta ka suncu koje zalazi i smirila se. Kao da sam konačno shvatila da tamo, u stvari, nema nikog. Da su oni koje volimo sa nama uvek i da to nije floskula već istina, i da su živi onoliko koliko mi to želimo da budu.

A groblje…pa, to mu dodje kao neki auto-otpad, gde duše ostavljaju izandjale ili pokvarene mašine, srećne što su se oslobodile krševa kojima ne rade motori, slupani su il’ imaju fabričku grešku pa se pokvare pre vremena, a delova nema.

Zato i ne idem tamo više često. Šta tražim ja tamo, na otpadu? Ono što mi treba uvek je tu negde…prepoznam je u hodu dugonoge devojčice koja po kišnom danu skakuće ispred mene na putu do kuće noseći crveni kišobran, u bademastim toplim očima jedne Nevene, u stidljivom osmehu nekog drugog deteta, u cvetanju trešnje u dvorištu, u svakom živom biću…il’ u kamenu…ali je najčešće pronalazim u sebi, tamo gde joj je i bilo mesto oduvek.

I eto, ipak sam Vam na kraju posula preko gorke priče malo šećera u prahu…

Ne da se lakše proguta, već zato što je jednostavno tako. Čovek pronalazi utehu i svrhu ili poludi. Ja ne bih da me deca gadjaju kamenjem na ulici i da viču za mnom «Ludajooo!». Zato pronalazim svrhu sebi svakodnevno. Pa kad mogu ja, možete i svi vi, vi što se žalite na neposlušnu decu, nenormalne roditelje, nedostatak para, žene što vas varaju, ljubavnice što vas varaju još više, i vi što vam se novi auto ne slaže sa skijaškom opremom, i što je popunjen aranžman za Kubu a vi taman hteli…živite bre k’o ljudi il’ crknite kukajući, bole mene…

…ma svi bre, da vam ja kažem: M’rš!

Tagged as: