Umesto happy end-a

ili

NEKA KAJA ZAVRŠI SVOJU PRIČU VIŠE

U PIZDU MATERINU!

*Ne bih ja u stvari, ali ovih dana mnogo je tuge oko mene, pa me podsetilo, nakupilo se gorčine…a šta vam se ja pa i pravdam, blog pišem zbog sebe, podseti me neko skoro, pa ako vam se ne svidja, šta ću vam ja. I’te negde gde je veselo. I ne sažaljevajte me u komentarima kad vas leeepo molim, da ne padnem u napast dudarim dubijem nekog. Ako nešto mrzim, to je da me žale. Pa da počnemo i završimo već jednom:

Ne podnosim zašećerene priče, to sam mislim već rekla. Biću zato jasna. Il’ da stavim napomenu: sadržaj nije preporučljiv za mladje od osamnaest godina i one koji imaju slabo srce. Ili uopšte srce. Ma, zabole me ko će da čita. Istina je.

Mrzim  groblja. Nemam šta da tražim tamo. Odnosno koga. A svi su mi tamo. I kad uveče legnem u krevet, onaj jebeni šatro sa likrom šećerno roze (i ko me prevari da je roze posteljina vesela i lepa jebo mu pas mater da mu jebo) frotirni čaršav smotam za pet minuta pod guzicu jer ne mogu da smirim trnce koji me podilaze od još jedne noći u kojoj ću, ako je ne probdim, u snu da jurcam svoje bližnje i zamaram ih svojim nedostajanjem tamo gde im kao ništa ne nedostaje. E pa nedostajem im ja. Al’ ne mogu tamo ‘vaka, živa. Pa onda krenem da smišljam kako da umrem…mislim, kako bih to volela da izvedem, a da bude čisto i precizno.

I kratko brate. Mrzim dugačka, ona filmska umiranja, kad se, na primer rokaju partizani i Nemci pa jedan, obavezno Švaba, ispali sedamn’est hiljada metaka iz nekog zardjalog šmajsera u onog našeg, a on odskače i pada po petn’est minuta i onda mu, kao, ceo život promiče pred očima, posebno draga mu čobanica sa cvetom u kosi i narodnoj nošnji, i pletenom torbicom u kojoj nosi lebac za ranjenike i pismo Glavnom štabu, i staramajka kako briše suze, i Vrhovni komandant, i Luks koji mu svojim telom izigrava grudobran, i Jul Briner na Neretvi, i ceo CK KP Slobodne Jugoslavije…i tako on pada u nekom slow, pada, pada, a meni se sve grči stomak, ‘oćeš l’ više brajko dumreš da se svi odmorimo?! Pa misliiim više…e, to mrzim.

Volim lepo čisto umiranje, bez da neko posprema za tobom/mnome/ikome, bez da domestosom ribaju lokve krvi i u koficu skupljaju parčiće mozga i razna govna koja izlete post mortem, pa posle svi povraćaju i psuju te/me/ikoga što se ne ubi k’o čovek, otrova il’ tako nešto, nego ovako, nehigijenski…a i ja sam ti malo nezgodna, volim pedantnu smrt.

I pošto sam glupa i ništa nisam smislila što je tako brzo i efikasno, a da mo’š se legalno nabavi, rešim da izguglam ja nešto na internetu. I ništa bre ne nadjoh. Ono lekova što imam na zalihama mogli bi u overdoziranju eventualno proliv gigantskih razmera da izazovu, al’ od smrta tu ‘leba nema. A ono vazduh u venu? Nemam pojma da l’ stvarno deluje nit’ je l’ brzo. Ne bi nešto da imam vremena da mi život promiče još jedared pred očima, onda bi mi stvarno došlo da se roknem.

Cijanid nemam gde da nabavim, a ni ostale supstance, nisam ja Agata Kristi pa da u svojim pričama nabavim šta o’š. Ovo je savremena priča u kojoj se barata realno raspoloživim sredstvima, nema kod mene mnogo maštanja. Ni teleporter još nisam ubacila ni u jednu priču, ni vremeplov. Nemam, brate, mesim ‘leba od onog što se našlo u kući. I tako odustanem od samoutepavanja jer nemam kvalitetna sredstva.

Što ne znači da odustajem od smrti. Jok ja. Oslobadjajuća je nekako ta pomisao da te smrt ne plaši. Čak bi joj se obradovala. Luda? Aha. Naravno da jesam. Što, vi niste? Aaa…Blagiš vama. Bićete uskoro, ne brinite.

Elem, ovde je ipak reč o meni, a ne o vama, s dužnim poštovanjem, pa da nastavim…obradovala bih se. Da. Ali ne bih dala da mi organizuju sa’ranu po propisima: sanduk, plakanje, pratnja, i naš lepi običaj žderanja i lokanja «za dušu». Nemoj niko da jede prasetinu za moju dušu. A neću ni da mi babe komentarišu kakav mi sanduk kupili (vid’ onaj, najjeftiniji, a i pokrov joj nikaki, štedeli…), pa sam rešila da me spale. K’o Djenku.

Već sam zadužila ekipu za to i rekla da ću da se vampirim i da ih plašim ako ne postupe po instrukcijama kad za to dodje vreme. ‘Oću i prigodnu muziku, i da ne šmrkću, a posle nek me ubace tamo gde mi je i mesto, pošto imam parče parcele u vlasništvu, ne znam joj tačno broj sad napamet, al’ vidikovac jedared, i odma’ je blizu kapele i crkve, sve ću abrove prva da pokupim.

Odnosno, nije ja nego teglica u koju me strpaju.

Zašto tako? Zato. Vidiš pobratime, svake noći kad legnem to i prevrćem se ja se setim zašto mrzim groblje.

Zato što mi pred oči dolaze slike kako se već godinama tamo raspada i truli dete koje sam rodila, kako joj kroz kosti gamižu crvi i bube i kako joj preko groba prelaze kučići koji pišaju odozgo, i kako je ona unutra, u zemlji i mraku, sama…a znam da to više nije ona već samo oklop njene duše…i kako mene grize što nisam imala dovoljno svesti da u trenutku reagujem i uradim isto: bolje da je proguta vatra nego da je razvlače razne živuljke. Strašno ti je? Grozno?

Pa nemoj da čitaš dalje. Ja to živim danonoćno. To, grozno i strašno. U početku sam se raspadala na parčiće kad god sam išla, a išla sam stalno. Kamen u grudima je pritiskao od pomisli da joj zemlja dotiče i jedan delić tela. Prestravljena i u šoku, želela sam da je izvadim odatle u svojim sumanutim, deliričnim fazama.

A onda je, posle blažeg nervnog sloma tokom kog sam gadjala kamenjem vrane i kučiće koje sam zatekla oko nekog smrdljivog pečenja koje je jedna od baba ostavila tamo, urlanja na braću komunalce što ne vode računa, k’o da su mi oni krivi što su mi najbliži neuračunljivi i misle da će sad i odma’ da ustane i da pojede i pečenje, i kuvano jaje i salatu, bacanja u kontejner plastičnog cveća sa sve vazama, i psovanja boga koji je svemoćna i zla stoka, onda je, posle svega toga, nastala praznina.

Posle moje dreke upriličene u čast mog rodjendana kojeg provodim na grobu svoje ćerke umesto sa njom u nekom kafiću, bašti, u letnje predvečerje na groblju na vrh brda naglo je postalo tiho. I prijatna praznina me ispunila.

Sela sam tamo, okrenuta ka suncu koje zalazi i smirila se. Kao da sam konačno shvatila da tamo, u stvari, nema nikog. Da su oni koje volimo sa nama uvek i da to nije floskula već istina, i da su živi onoliko koliko mi to želimo da budu.

A groblje…pa, to mu dodje kao neki auto-otpad, gde duše ostavljaju izandjale ili pokvarene mašine, srećne što su se oslobodile krševa kojima ne rade motori, slupani su il’ imaju fabričku grešku pa se pokvare pre vremena, a delova nema.

Zato i ne idem tamo više često. Šta tražim ja tamo, na otpadu? Ono što mi treba uvek je tu negde…prepoznam je u hodu dugonoge devojčice koja po kišnom danu skakuće ispred mene na putu do kuće noseći crveni kišobran, u bademastim toplim očima jedne Nevene, u stidljivom osmehu nekog drugog deteta, u cvetanju trešnje u dvorištu, u svakom živom biću…il’ u kamenu…ali je najčešće pronalazim u sebi, tamo gde joj je i bilo mesto oduvek.

I eto, ipak sam Vam na kraju posula preko gorke priče malo šećera u prahu…

Ne da se lakše proguta, već zato što je jednostavno tako. Čovek pronalazi utehu i svrhu ili poludi. Ja ne bih da me deca gadjaju kamenjem na ulici i da viču za mnom «Ludajooo!». Zato pronalazim svrhu sebi svakodnevno. Pa kad mogu ja, možete i svi vi, vi što se žalite na neposlušnu decu, nenormalne roditelje, nedostatak para, žene što vas varaju, ljubavnice što vas varaju još više, i vi što vam se novi auto ne slaže sa skijaškom opremom, i što je popunjen aranžman za Kubu a vi taman hteli…živite bre k’o ljudi il’ crknite kukajući, bole mene…

…ma svi bre, da vam ja kažem: M’rš!

18 thoughts on “Umesto happy end-a

  1. E, trebalo je imati muda i izbaciti to iz sebe. Iste misli sam imala kada sam pokopala roditelje u razmaku od dve nedelje. Ne može se porediti, ali, čisto da znaš. Ima nas još ludih i ludjih! Svaki dan tražim smisao i život prolazi. 🙂

  2. Nije za uporediti kako Duda kaže, ali meni 15 godina govore kako sam bezobrazna, luda i da ne navodim još gore reči, što ne želim ići na grob svoje majke. Sada sam još više uverena da sam u pravu.

  3. @Zelena, ajd’ što ćeš u gaću, neg’ što ćeš tako u toplesu i da pevaš 😛

    @Exxx, @Sanjar: da, treba naći smisao, a nije baaaš toliko teško samo ako malo čovek napne mozak.

    @Elektra: pa psuj bre brate sestro. I ja psujem k’o kočijaš. Ovde dozvoljeno psovanje.

    @Dudo, @Verkić: Meni je makar ovde i sada u pitanju samoanaliza nakon svih mogućih zadušnica na koje ne idem tog dana nego sutradan, kad nikog nema, osećaj praznine kad sam tamo, na groblju, i potpunog besmisla kad poljubiš i dotakneš mermernu, kamenu ili kakvu god već ploču umesto nekog kog voliš. Na kraju sam prestala i to da radim. Zašto ljubim kamen, jebote?!?
    Stvar je i osećaja da je taj neko, tebi najbliži, za tebe i u tebi živ. Kao i vama vaši roditelji. Nije to ludo, mislim da većina ljudi ide na te masovke a i na grobove svojih bližnjih po inerciji i zato što misli da treba ili da neko ne kaže nešto, a ako bi malo iskrenije zavirili u sebe verovatno bi isto rekli što i ja, što i vi.
    Kad želim da se ispričam sa onima koji mi nedostaju to mogu i u sebi, i ovde, u dnevnoj sobi, i pismo mogu da im pišem…neću se bolje osećati kad vidim grob.
    Možda nisam u pravu, možda odbijam da prihvatim nešto, nisam ja psihoanalitičar, ne znam, ali sebe pokušavam da analiziram i samoj sebi objasnim svoja osećanja i postupke.

  4. Jebi se, bre! Naravno da si u pravu, i znas da isto mislim, i radim.
    Dok sam bila mladja, cudila sam se sto su mi mama i baba tako mislile i radile, suprotno svima, pa sam mislila da teraju inat svetu. Tek kasnije sam shvatila, kada sam i sama pocela da mislim o mnogo cemu i kada sam pocela da “ispracam” drage mi. Koliko god da je bolelo i boli, i do veka ce boleti, na groblje ne idem i nikada se ne oprastam. Ubila bih kada mi kazu, ‘ajde, oprosti se, tako treba. Kurac treba. Kazu – gresna sam. Ma neka sam. Tako osecam, pa ma bila za uvek gresna.
    Mati mi rekla da se ne usudim da zovem popa jer ce da ustane da mi se najebe majke. Ispostovah na opstu sablazan. Rece mi da joj kupujem cigare za zivota a ne da posle obigravam oko groba i zabadam cigare u zemlju. Postujem. Baba isto. Tako mislim i ja. Sta ima tamo? Nista. Dibidus.
    Svi koje volim, samnom su. Do veka. Jos uvek se sa njima svadjam, i razgovaram, i radujem, i tugujem. Ima li bolje potvrde od toga?

  5. jel’ mene neko pitao sta mislim? nije, ko me jebe! ali kad sam procitala do kraja, moram da kazem da sam jos posle prve tri procitane recenice pomislila da tebe treba ubaciti u udzbenik kao skolski primer za sve one koji umiru jao, majko mila zbog svakakvih idiotarija, i koji mrze sve sto hoda i gamize, kao primer kako moze i treba i sve tako redom, da su za zaljenje ljudi koje si opisala u poslednjoj recenici, a ti si za postovanje i obozavanje! tvrdim pod punom krivicnom i materijalnom odgovornoscu! na sahranu necu ti dodjem uopste, cekam te tamo, tamo gde zive svi oni koje volimo, to imam da kazem i verujem u to, al’ ti to vec znas. :*

  6. Što se prvog dela tiče, ja sam smislia bezobalan i čist način, ako te opet u’vati, javi se da prenesem, ali mora potpišeš negde da me oslobađaš svake krivične odgovornosti, ne znam ja kako to danas može se okrene.

    A što se drugog dela tiče…š’a ti kažem, mrš i tebi! 🙂

  7. @Elektra: Tebe bre sestro gajile mudre žene.
    A što se posteljine tiče, ne’š verovati, zajebao me čo’ek, sve mu po spisku ja i van njega. 😀

    @Magi, čučala si mi u moderaciji zbog pogrešnog maila, nauči gde su ti “z” i “y” 😛
    A što se ostalog tiče, jesu, za žaljenje su, jer ne znaju kako je dragocen svaki tren kad udahnu vazduh. A ostalo: znam, a znaš i ti, Veselino.:* A ti i ja: čekaćemo se kod kolima. Al’ ti voziš. :mrgreen:

    @Ivana, konačno neko s vizijom. 😆
    Znaš, da spustim zezanje kad su takve stvari u pitanju, naravno da mi je svašta padalo na pamet, al’ onako usput…čovek je stoka, ima instinkt koji ga tera da živi. Po inerciji makar.
    Al’ neka, budi ti tu negde. 😉
    I more marš! 😀

  8. A sto moram da bIdnem u toplesu? 🙄 Nemo` sestro slatka, svi ce se smeju, ili to `oces? Aaaaaaaaaaaaaa sad znam da to `oces, e necu da dodjem, jeb` se sa zve rosLe posteljinom, cekam te i ja kod kolima 😛

  9. ni u najgorem košmaru ne mogu da pojmim niti da osetim delić toga kako se osećaš i sa čim živiš. pošto je ovo takav post, želim da ti kažem da sam mnogo puta zanemela čitajući tvoje priče, gledajući slike, družeći se sa tobom i uopšte misleći o tebi. pišem, pa brišem sve što napišem, kao i uvek kad pišeš o Kaji, šta uopšte da ti kažem? da moraš dalje? da nađeš radost i smisao kako znaš i umeš? da moraš jer nemaš drugog izbora? da je sutra novi dan? to je sranje, znaš. i pošto je takav post i pošto te malo poznajem, znam da znaš i da bi malo ko od svih nas ovde i svuda živeo i preživeo sa tolikom tugom. jer ljudi tako lako odustaju i za neuporedivo manje tuge. o tome je tvoja poruka, ti živiš tu poruku, rekla bih. i ništa ti novo nisam rekla, naravno. mislim da ti nisi nadživela svoju tugu, već je tvoja divna duša našla nešto dobro i u svetu bez Nede.

  10. Ja ako ne mogu s tobom u kafanu da odem, neću ti ni na sa’ranu dolazim, pa makar te i spalili. 🙂

    Šta koji kurac ima ko tebe da žali? Za žaljenje su oni koji imaju sve, a kukaju neki krasni. Te ovo nam je, te ono nam je, fali ovde, nedostaje onde… Kad kažem imaju sve, mislim da više od života i zdravlja sebe i najbližih, nikome i ne treba ništa drugo. Jebale ih felne.

  11. @Zelena, ima da budeš u toplesu, pa makar ja ustala da te nateram, si rekla da nemaš ništa crveno sem gaću? Jesi. Svi moraju u crvenom da budu, ti ćeš da stojiš u gaću i pevaš k’o bela lala. 😆 Narodu smeha treba breee…(A ja sad umirem od smeha jer vas zamišljam kako stojite u crvenim gaćama sve i pevate “Cveta trešnja u planini”, k’o u “Sabirnom centru”) 😀

    @Lostićka, razrondzala si se i batine ti ne ginu, ali što se poruke tiče, jeste. To je poruka, to uporno pokušavam da objasnim ovde godinama, ne plašite se ljudi života više, svega se bre plašite i živite k’o miševi, terajte pa kud puklo. Živim jer moram, da, ali pokušavam da živim najbolje što umem.

    @Mahlat, pokušavam da ga začinim…da ne bude dosadno i da ga ne traćim skroz. A oni…m’rš, normalno.

    @Bubo, nemo’ mi podbaciš organizaciju samo, najebala si. 😆 Naravno da si uvek tu. :*

    @Čarolijo draga, jeb’o sa’rane, i ja sam više za kafanu. 😉
    O tome ja i pričam, sve nek rade, neka me mrze, samo nek me ne žale da ih ne pobijem. Nek sažaljevaju sebe jer ne znaju da vole, dišu, žive. Jebale ih.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *