Odjednom sam počela da bledim. I da nestajem. K’o ono kad kiša padne na novine od juče pa se razlije boja i stranice počnu da se lepe jedna za drugu…pa polako nestanu, raspadnu se k’o da nisu nikad ni bile.
I samu sebe sad tražim, da se malo okrpim, pokupim iscepkane delove, pljunem pa zalepim. Proverim šta je ostalo celo i popunim praznine izgubljenih stranica, dodam po neku šlajfnu teksta, neku fotografiju osvežim.
Eto, to radim, zato me malo nema. Moram od nekih rita da sašijem balsku haljinu. A to nije lak posao. Nemam miševe da mi pomažu. Samo mačka, a on cepa.
Neću to ja još dugo, već sam pri kraju, samo neku sitnicu još da doradim.
Tako ja oko januara. Preradjujem se.
svima koji su imali čemu da se raduju i šta da slave želim da se još više raduju, i da za slavlje svakodnevno imaju povod, da ne gledaju u kalendar.
A ja ću da požurim.