Pisala bi’ nešto ovih dana, al’ mi samo neke gluposti padaju na tintaru.

Flešujem neke mačke što pričaju, gremline i Duška Dugouška, ludijum i Elmera, čitam Solženjicina, nije ni čudo što sam istripovana k’o bunike da sam se najela… E, a ‘el znate da znam jednog što stvarno jeo bunike kad bio mali?!

Ja ga pitala posle nekih sranja koja je natrućao: “Si ti jeo bunike kad si bio mali?” On mi rek’o: “Aha. Pojeo sam jedno pola šoljice semenki. Ja i još dva moja drugara, u Trsteniku, kad smo bili peti razred.” Posle ga ništa više nisam pitala, jeo čovek bunike, rek’o mi da ooopasna vožnja bila, al’ mog’o da rikne, šta više ima da ga pitam. Pa da. 

I onda me zanimalo kako izgleda ta bunika. Evo. Našla. Ovako:

I ništa.

‘Ladno je.

Mrzi me da živim.