Pravila sam tako jednog avgustovskog dana sedamdeset šeste rakljicu sedeći na betonskoj ogradi koja je razdvajala baštu i stazu do kuće, tu iza kapije, odmah pored šimšira koji mi deda Nidža nije dao ni da pipnem jer ga je rezao da bude k’o lopta, a ja ga čupkala uvek, kradom i baš u inat.

Bosim nogama ušljapkavala sam poslednje ostatke toplog letnjeg pljuska: nešto nalik na baricu, il’ više k’o da je drug Boga dobio kijavicu, ako ćemo pravo, pa malo poprskao i moju ulicu.

Izvirivala sam kroz rupe na betonskoj ogradi koja je u to vreme kad svi podjednako nismo imali menjala vrhunac luksuza koji se danas zove kovano gvoždje, očekujući bandu:  kum Jova, Džoni, Marko i Deja, da prvo isprobamo rakljice, pa posle da se gadjamo kamenim kockama koje su putari povadili iz ulice da bi je asfaltirali.

Dva bedema kamenja ležala su na razdaljini od desetak metara na sredini raskopane ulice pune zemlje i blata  izazivački imitirajući neosvojive tvrdjave.

Posmatrajući iz udobnog betonskog skloništa prolaznike mozgala sam o čemu li misle…da li im se iste stvari vrzmaju po glavi, znaju li, čuju li moje misli, i što li ja ne čujem njihove misli, da li bi od tolike buke mogla da mi se rasprsne glava, i kako i zašto ne vidim u šarenim slikama svog detinjeg i njihove, tudje, svačije živote?…mislila sam da se ta moć dobija odrastanjem. Da kad ljudi odrastu misle zajednički, čuju, vide, makar osluškuju misli onih drugih i da samo i jedino tako svet funkcioniše, i da se zahvaljujući tom svemogućem, kolektivnom mišljenju zemlja okreće, zvezde trepere i pada kiša.

Nisam tada znala koliko je opasno filozofirati. Imala sam šest godina i um otvoren za svakojake, moguće i neverovatne ideje podjednako. Ništa mi nije bilo čudno, strano, neizvodljivo. «Nemoguće» nije postojalo kao pojam. Sve je bilo moguće, mislila sam, i jedino pitanje koje sam postavljala naglas i u sebi bilo je «Kako?».

Marko me trgao iz razmišljanja počupavši me za kosu, cereći se onako musav kroz kapiju, u jednoj ruci držeći pregršt crnih bobica iz žive ograde. Iz džepova su mu izvirivali komadi raznobojnih žica i cevki nekih: «Ae pravimo duvaljke, nabro sam bobice u školskom!»

Jova se već gegao preko ulice, k’o Dok Holidej. Kako je to zgodno, mislila sam, kum mi živi preko ulice i istih smo godina. Samo je jači. Kad me je žvajznuo patikom preko usta tog proleća nosila sam ožiljak na usni mesec dana. Kum Mirko ga obeležio sa dva austrougarska podnarednička šamara, pa smo bili jedan jedan. Dobio i on ožiljak. Posle smo jeli tikvanik i smejali se. Smišljali nadimke za njegovog i mog oca koji nam niiišta nisu dali da radimo što smo voleli. I navijali su za «Partizan». Tad smo smislili da postanemo Zvezdaši. I svirali gitaru skačući po kauču u dnevnoj sobi uz Boru Čorbu. Slomili kauč. Dobili batine. Jebi ga. Stanje redovno.

Desetak godina kasnije smo stvarnički bili navijači i gledali utakmice zajedno. Postavka ista.

Oni su svirali solo i uporno pokušavali da me nauče da sviram bas gitaru. Prop’o im pokušaj al’ sam prošla k’o vokal. Džoni pevao kao Džoni sedeći sa gitarom medju ispucalim prstima baš ispod Jovinog radnog stola, imao najbolje ocene u školi i uvek nosio različite čarape. Jova i ja smišljali tekstove. Glupe, naravno. Deja otiš’o u Kamenicu u školu za murijake, a Marko nas samo gledao. Najmladji.

Slušali smo rok, čitali Hesea i filozofirali. I dalje. Najviše smo voleli paradokse, izvlačili teorije, svadjali se oko toga može li svemoguće biće da stvori nešto što ne može da podigne, u stvari čitali pa prepričavali, krali i upijali tudje ideje, trudili se da postanemo pametniji, da otkrijemo tudje misli, povežemo se sa njima…ma…jeli govna. Ladna. Al’ prijala.

 

 

Danas mi se nešto vratiše misli na paradokse. Na Buridanovog tovara, na berberina, na…ma na svašta.

Na primer na to da Jova i ja danas razgovaramo uglavnom ćuteći i gledajući se uz kafu, ne treba nam mnogo reči, a i nemamo kad da ih izgovorimo, svi okolo pričaju u glas, pa nas od tudjih misli sve pritiska i čini nam se da će nam se glave rasprsnuti. Na to da želimo sad da malo ne čujemo te, tudje misli.

Na primer na to da je Džoni besmisleno mrtav već dvadeset godina, uzaludno protraćivši andjeoski glas i britak um u pokušaju da bude deo društva u koje se nije mogao uklopiti, ubijen u jurnjavi policije za narko-dilerima. U džipu narko-dilera čiji je potrčko bio.

Na to da Marko ima treš ženu, razmaženog klinca i svoj bend koji svira narodnjake…

Idem sad da sednem iza kapije.

Baš na isto mesto. Da posmatram prolaznike.

A možda popijem kafu ćuteći sa Jovom i napravim  rakljice za njegove klince…