Ti neki dani…

 

Kad gledaš “Apokalipto” da odmoriš mozak i opustiš živce.

Kad ti žao što je “Armagedon” samo film i što Brus fakin Vilis spasi ovu usranu planetu. Svaki put. I u reprizama.

Kad poželiš da naučiš mačku da govori samo da ima ko da ti kaže da će jednom, jednog dana, u nekoj šesnaestoj paralelnoj dimenziji sve biti u redu.

Kad je sve sivo. I crno. I lepo ti je što je crno.

Kad te bole boje.

Kad poželiš da veruješ da možda, ipak, jedan posto šanse, sve ovo samo sanjaš. A znaš da ne sanjaš.

Kad reči kao “nedostajanje” i “neprebol” nemaju veze sa životom jer ne mogu ništa da opišu. Baš ništa.

Kad ti je sve isto. I kad ti ništa više nije i neće biti isto.

Kad nećeš a moraš. Da prihvatiš. Da ćutiš. Da se smeješ. Da prdiš. Da piješ vodu, kafu, pivo. Da se družiš. Da živiš. A neće ti se. Ali eto, neko rek’o da moraš pa ti smoči.

Kad sediš na terasi i pišeš. A i to što pišeš, pišeš jer moraš. Pišeš i suze idu same a ti ih gutaš.

I kad te majka recimo gleda kao da si luda. A ti poželiš da stvarno budeš luda i da ne znaš. I da se ne sećaš. I da ne osećaš. Nego da recimo pevaš trčeći bosa niz ulicu u ritama. I da nosiš mačke u džaku kao Zora Šavranka. I da ljudima random biješ šamare a žene vučeš za kosu po ulici. I da te vežu i odvedu negde. A tebi lepo jer se ne sećaš. I ne znaš. I ne boli te. I ništa ti ne nedostaje. I niko. Naročito ona.

Kad poželiš da postoji “Total Recol” pa ti usade neku srećnu priču u glavu, a izbrišu ti memoriju i nije ti ništa, pa voziš tu lažnjaka sreću, kao sa slika na Fejsbuku gde su svi mučeni na nekim fensi mestima hepi k’o jebeni Kolin Farel, pa kad odu kući kače slike da svi misle kako su oni srećni, za inat, pa se onda posvađaju sa roditeljima, ženama, muževima, decom na krv i nož, ali im lakše jer su srećni makar na News Feed-u da svi vide.

Kad ti žao što nisi lud k’o Kruškica. Ili pametan. Pa da sedneš na biciklo sa transparentom na kome ima petokraka i piše TITO i JNA i odvezeš se ponikom na more. I niko ne zna gde si i niko  te ne dira, a ti se samo smeješ.

Kad te zorom probudi san i kad shvatiš da je samo san pa te jutro udari u pleksus pa moraš da preživiš, makar taj dan nekako. Pa sutra opet. I opet.

Kad znaš šta je pakao. Svako ćoše mu znaš i osećaš se komotno kao kod kuće. Jer ti i jeste kuća.

Kad poželiš da si neka glupa biljka. Recimo dracena.

Kad pukneš u petak ujutru jer si u četvrtak noću napravila sladoled koji ona neće da proba. Neće da dođe.

Kad popizdiš što neće da dođe i odvede te negde već jednom.

Kad samo popizdiš jer ti nije jasno što si još uvek živa i kao normalna.

Kad shvatiš da ne želiš više ništa.

Ili ipak želiš još samo jedno.

Ti neki dani…koji predugo traju. Godinama.

 

 

5 thoughts on “Ti neki dani…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *