Tačno u jedan sat i sedamnaest minuta po ponoći, po lokalnom vremenu zemlje koja nema ni Fejsbuka ni Tvitera ni interneta i otrovala je svojom lošom drogom Ejmi , dok sam besno cedila poslednje kapi nekog aroma-teraphy preparata za tuširanje iz plastike koja je cvilela jer sam se igrala indijanske vatre sa njom i maltretirala je kao da mi je pobila pola familije, baš u momentu dok sam razmišljala kako ću da podlo postavim ovaj klip i osvetim se gore navedenoj nedotupavnoj komedijantkinji koju baš zabole šta ja mislim o njenom napadu nejebice, dakle, tačno u naznačeno nevreme i nedoba ceo bend „The Clash“ je počeo da praši iz moje dnevne sobe. Sa sve pojačalima. Počeh u prvi mah i ja da pevam:

 

“Always tease tease tease
You’re happy when I’m on my knees
One day is fine, next day is black
So if you want me off your back
Well come on and let me know
Should I stay or should I go?”

A onda shvatih: zvoni mi telefon majkumu! Na najjače! Izlećem iz kupatila, ostavljam mokre tragove po podu i zalećem se kao Betmen da udavim to čudo jednom za svagda mantrajući usput “Ne mama, nije mama, ne saaad, ne moguuu”…shvatih da na displeju iznad malog zelenog avatara piše “Kića”…pa dobro Ivana, majku mu, opet si stisla telefon u torbi, slepice, pa znaš da nije za tebe tač skrin, smoćo, i vičem u slušalicu: “Ivaaaaaaaanaaaaaaa, idioteeeeeee, Ivaaanaaaaa!” Idiot je shvatio posle minut-dva da čuje neke čudne zvuke i ispusti je jedno zapanjeno:”Hiiiii!” kao da se to do sada nije desilo dva miliona šesto hiljada sedamdeset šest puta. Ruku na srce, sad je bila pažljiva. Poslednje predinfarktno stanje mi je izazvala jedne noći u decembru kad je bila hladna zima i ona nabavila android s kojim se nije dobro upoznala, pa su se te noći upoznavali tako što je telefon, kobojagi sam i ničim izazvan, iz čiste ljubavi, pozivao moj broj negde od pola dva pa do četiri sata zorom, dok mi nije pukao klinac i dok nisam vrisnula “Da ga odmah iz ovih stopa isključiš, ono “Turn off” da stisneš da ne doletim i zabijem ti ga u …” pa da. Naša ljubav je bezgranična i bezuslovna, iako je ona idiot. I ja sam, valjda mu to dođe okej.

A u stvari sam htela da kažem da mi je jako žao što je prestala da piše jer piše strastveno i divne su joj priče, jes’ malo nepismena al’ je moja;) I bila sinoć kod mene na terasi gde nam je leti zborno mesto za ženske sedeljke uz pićence, zelenilo, svežinu i muziku koju nam je skojevac velikodušno instalirao da imamo kafić-ambijent, pričale o svemu, i žao mi je što je otvorila nalog na Tviteru i stala. I pošto toliko pričam o Tviteru da ona mooora htela ili ne da sluša, rešila i da se uključi opet. Samo sve zaboravila. I sad moram da joj se setim lozinke i lepo ga sredim. Pošto sve njene lozinke znam. I ona moje. Da ima ko da nam pogasi profile kad odemo u paralelnu dimenziju. Jbg. Nove tendencije postavljaju i nove zadatke u prijateljskim odnosima.

A u stvari nisam o tome htela da pišem, nego se desilo u međutim pa krenule misli da lutaju. One lutaju, ja ih pratim i onda nastaju ove papazjanije koje neko čita jer mu zabavno, drugi misle da je ono što pišem preispoljno govno, a men’ svejedno. Kome kako volja. Ja da pišem moram.Vi da čitate ne morate, blago vama.

Htela sam da vam se “pohvalim” da sam danas ‘ladno prišla mikrotalasnoj i krenula ka displeju da pustim muziku.

Toliko sam lapnula.

I da, sanjam zatvore, živim medju zatvorenicima i sa njima radim. “Romea i Đulijetu”. Toliko sam u priči sa zatvorima da kad me je skojevac prekjuče budio skačući po meni i krevetu i pevajući (u stvari, više je pištao i skičao kao da ga kolju) ovu pesmicu koja je, priznajem, prilično zarazna, ja sam tog trenutka sanjala da sam u zatvoru, da mi neko provaljuje u ćeliju i htela da ga nabodem na punu. Da ne pominjem predinfarktno stanje koje doživite kad na vas skoči derište od sto kila vrišteći. Pa da. Kao Zilahijev Rori što skuplja ključeve.

I htela sam, kad sam zasela da pišem, da vam opričam u stvari nešto pametno i korisno. Ali, vidite, ja umem da odradim pametne čak i vrrrlo korisne stvari, samo, da pišem o tome ne da ne umem, nego ne želim.

U stvari, ima nešto: ko nije nabasao na moj članak o Hausu, nek’ pročita ako hoće. Dobar je, Tita mi, nije fer da ga kopiram, zato ga linkujem. A pisanje o njemu je bilo čisto zadovoljstvo.

Pisanje za sebe je u stvari zadovoljstvo, a ovih dana imam jako malo vremena za to, pa sam morala da sebi, privatnoj, dam oduška. Da malo ne budem ozbiljna Tamara nego samo ona Šapke. Ma, tu priču već znate.

I ako neko uopšte shvati koja je poenta ovog pisanija, nek’ mi javi. Lepo molim. Sa šlagom.

I ‘ladnom nesicom. I sladoledom pride.