Sluga

Zateleba se čovek u reči…nekako lako ga obuzmu, brzo zaposednu i sasvim neprimetno počnu da gospodare. Neguje ih kako najbolje zna i ume, odnoseći se prema njima sa posebnom brigom i ljubavlju, vodeći računa gde će ih i kako, na kakvom tlu gajiti, sa čim pomešati, od čega čuvati. Uzvraćaju reči nevidjenom snagom, opijajućom eksplozijom slika, dajući smisao svemu i u svemu ga pronalazeći. Savršeno prate partituru uvežbavajući simfoniju suštinske komunikacije. A onda počnu da se jogune. Ne vole kontrolu. U inat pobegnu kad su najpotrebnije i ne daju se pronaći. Ili se toliko razuzdaju i osile da je možda bolje i ne tražiti ih.

I jednog dana im se više ne može naredjivati jer postanu potpuno samostalne, jer nas prerastu.
Moje su reči tvrdoglave. Žestoke. Često okrutne čak. Uglavnom neurotične i preosetljive. U takvoj su dobi i rodu. Mogu ih zauzdavati, hrvati se s njima, mogu ih često voleti i najčešće mrzeti. Plesati uz njih. Izgubiti ih. Ili ih i ne tražiti. Ignorisati ih. Prezirati čak. Ali ih se nikada ne smem uplašiti. Osetiće miris straha i napasti me. A u toj borbi zna se ko je jači.

11 thoughts on “Sluga

  1. Izvukla si mi osmeh sa ovom fotografijom… Setih se prvog razreda. Pisala sam svoj prvi sastav, neka od onih tema “Domaća životinja”, a pored sebe sam držala iskinutu stranicu iz Bukvara, da slučajno ne pogrešim neko slovo. Trebalo je 5 rečenica, ja sam napisala 10… Eto, još nisam dobro znala ni sva slova, ali sam pisala, i pisala, i pišem i sada. . . .

  2. kako sam prosla zbog svojih reci,ja bolje da cutim.
    Retko se usudim biti otvorena ,drzim sve te reci u sebi,
    cim sam progovorila dobila sam packu!!

  3. Ako ostavimo po strani stilske figure, simboliku i to, meni su reci kao alatke uz pomoc kojih ponesto mogu da izrazim ili saznam. Nekad su čak sasvim neprikladne, pa se onda služim mahanjem, grimasama, crtanjem, izvodjenjem lakših instrumentalnih kompozicija i sl. Shodno tome, ne mogu da razvijem neki emocionalni odnos prema samim rečima, odvojeno od sadržaja. To mi izgleda kao kad bi autome’an’ćaar osećao posebnu strast prema nekim kljestima i jednoj prekrasnoj dizalici (to su njegove alatke). Tol’ko (valjda je dosta). 🙂

  4. E, nije dosta. 😀
    Ne mogu ostaviti po strani simboliku, lepotu i značenje reči pa da ih svedem na proste alatke.
    Alat jesu, ali onaj filigranski, a ne čekić il’ papagajke. Dobro, povremeno služe za udaranje u pleksus ili za obaranje s nogu, al’ i tad kod nekih majstora zlata vrede…čak i kad su sasvim neprikladne. 😉
    Mada, poznajem mnogo me’an’ćara koji obožavaju svoj alat 😉

  5. ….”koje su to rici sto su meni sisle s usana,
    ne poznajem ni jednu,
    sto bi kazni ovoj bila jednaka…..”
    eto tako je to rekao”ON”……a moje “rici”?
    one su ko tekila,bezazlene kad ih popijes,kad stignu do stomaka peku,a mozes i da se opijes….pa ziveli

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *