Zateleba se čovek u reči…nekako lako ga obuzmu, brzo zaposednu i sasvim neprimetno počnu da gospodare. Neguje ih kako najbolje zna i ume, odnoseći se prema njima sa posebnom brigom i ljubavlju, vodeći računa gde će ih i kako, na kakvom tlu gajiti, sa čim pomešati, od čega čuvati. Uzvraćaju reči nevidjenom snagom, opijajućom eksplozijom slika, dajući smisao svemu i u svemu ga pronalazeći. Savršeno prate partituru uvežbavajući simfoniju suštinske komunikacije. A onda počnu da se jogune. Ne vole kontrolu. U inat pobegnu kad su najpotrebnije i ne daju se pronaći. Ili se toliko razuzdaju i osile da je možda bolje i ne tražiti ih.

I jednog dana im se više ne može naredjivati jer postanu potpuno samostalne, jer nas prerastu.
Moje su reči tvrdoglave. Žestoke. Često okrutne čak. Uglavnom neurotične i preosetljive. U takvoj su dobi i rodu. Mogu ih zauzdavati, hrvati se s njima, mogu ih često voleti i najčešće mrzeti. Plesati uz njih. Izgubiti ih. Ili ih i ne tražiti. Ignorisati ih. Prezirati čak. Ali ih se nikada ne smem uplašiti. Osetiće miris straha i napasti me. A u toj borbi zna se ko je jači.