Iz nesigurne provalije zaborava izvlači se senka.
Sve življe i brže promiču potisnute misli.
Jednim putem, prašnjavim i teškim od brojnih marševa raznih vojski, ugaženim od bosih dečijih tabana, krvavim od teških rana…jednim putem ide Čovek.
Imena nema. I to su mu vetrovi zla oteli. Bezimeni čovek staračkim korakom primiče se.
Gledam: mlad a star. Mislim: poznajem mu hod.

I ruke….te ruke znam. Svaki zarez i poru. Svaku žilu.

I miris znam. Taj miris osećam kao što životinja svoje u bezbroj prepozna.
I podrugljiv osmeh.
I oči. Moje oči…
U njima moj je bol. Moja tuga. I sve je moje baš tu.
Moje mržnje i ljubavi, moji gresi i dobrote…
Čovek sam.
Mlad a star.
Živ, a već mrtav.
Stvoren da voli a teran da mrzi.
Čovek sam, a više ni imena nemam.
Senka sam…
Tagged as: