See no evil…

Pri svakom susretu Slavko se nežno, prijateljski osmehne, prvo prinese šeretski ruku čelu, salutirajući, a potom, zdraveći se s obe šake, pun poštovanja upita za porodicu, prozbori reč-dve o poslu, vremenu. Uvek uredan, mirišljav, obrijan. Nikad mrzovoljan. Prenaglašeno ljubazan. Vole ga sve mame u ulici. I maštaju da im „one njihove“ baš takvog dovedu u kuću. Nema veze što je malo mršav i mrljav, to se popravi. Lep je. Miran. Vredan. Nastavnik koji ne podiže ton ni pred djacima ni pred kolegama. Za koga roditelji tih istih djaka i te iste kolege imaju samo reči hvale. Ugledan. Šteta što je oženjen „onom“, gde li ovakav gospodin takvog baksuza nadje?
„Onoj“ je ime Ljubica. Znam je iz škole. Lepa, raskošna, malo brza. Završila fakultet, zaposlila se u uglednoj firmi u kojoj šefuje i sada u nekom sektoru. Lagodan i udoban život. Roditelji joj još dok je bila na fakultetu kupili veliku, lepu kuću, samo njenu. Uvek vrcavog duha i vesele naravi. Sad se u prolazu jedva javi. Skreće pogled. Uvek žuri.
Sećam se dok su se zabavljali. Posle nekoliko problematičnih momaka naišla je konačno na pravog. Tako je govorila. Ubrzo se Slavko doselio. Želela je klince što pre.
Počelo je kad je bila, prvi put, u sedmom mesecu trudnoće. Zalupala je u dva sata noću na susedna vrata. Uplakana i krvava. Izobličena, rasečene usne, drhtava kao leska. Nije dozvolila da zovu policiju. Tamo im radi kum, ona će to, samo da se malo sredi, govorila je. Pristala je, na kraju, da joj pozovu roditelje. Naravno da ga nije prijavila. Neće on više tako, ubedjivala je i svoje i sebe. I nije tako. Više je. Tukao je i kad se dete rodilo, i kada je zatrudnela drugi put. Policija je tada dolazila i odlazila. Kum radi tamo. Hitna pomoć nešto redje. Sramota je, kaže. Svi u okolini su, naravno, znali. I prijavljivali. Ona ga onda branila. I nikom ništa. A tukao je dok je ne obori na pod. Onda je šutirao. Dete bacao u zid. Tukao je i kad je rodila drugo. Treću trudnoću iznela je do šestog meseca. Dalje nije moglo. Dotukao je svoje dete. I posle toga odlazio da vaspitava i obrazuje tudju decu. Divan čovek. Miran. Gospodin. Samo ga „ona“ mnogo izaziva. Sigurno. Glasom. Pogledom. Disanjem. Postojanjem. A posle, kad je izbatina, shvati da je grešna što je živa, pa ga štiti.

’Oćete kraj? E, nema! Nisam ja brat Grim. Kraj je na kraju. Kad je ubije.
I kad se svi, kao, zaprepaste.

iiiii

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *