Sećam se kad me je tata podizao jednom rukom visoko, visoko, čak gore do plafona da ga dopipnem.

I sećam se kako sam plakala mnogo prvog dana u obdaništu, i rucala sam a sline su mi curele u usta, i suze.

I sećam se da mi je prišao Deja Đuričić, sav plav i pegav sa velikom groznicom iznad još većeg osmeha, obrisao mi suze prljavom nadlanicom, odveo me do njegove stoličice koja je posle bila moja zauvek, i rekao mi: “Nemoj da plačeš, ja sam tvoj drug, ja ću da te čuvam.”

Sećam se i kad me je u šestom razredu vozio na biciklu isti taj Deja, sav plav i pegav i nasmejan, čak u selo do njegove kuće, i delili smo jabuku.

I sećam se roze plastičnih sandala bez kojih me nisu puštali da uđem u reku, da se ne posečem na nešto. Svašta.

Sećam se i da je Brankica divno pevala i igrala, i da je imala žute šalvare i daire, pa sam i ja htela isto.

Sećam se i kako smo se igrali na aerodromu, najviše u jednom pokvarenom avionu koji smo vozili i niko nas nije dirao.

Sećam se i kad smo u prvom razredu Sale i ja sedeli zajedno u klupi i stalno se smejali jer nas je Deja bušio olovkom otpozadi i gađao parčićima gumice.

Sećam se kako smo rasli.

Ne sećam se kad smo, da ga jebem, odrasli.

Ni kad, ni kako, ni zašto.

I gde je sad taj Deja sa njegovim pegama, plavom kosom, osmehom i štrokavom ručerdom više, u pizdu materinu?!

Kad je obećao.

Tagged as: