(O umetnicima)

Kada vidiš prve pahulje poželiš nešto. Nikad se ta želja ne ostvaruje, lažu, da se razumermo, ali ja svake godine ipak poželim. I jutros sam.

Zato što je pahulja čarolija. Umetnost. Savršenstvo. Iz čistog poštovanja prema umetnosti koja se prozaično zove sneg.

prvi sneg

A pre nego sam i primetila sneg, leškareći u krevetu čuvenom po mojim svakojutarnjim kontemplacijama, planirala sam da se do’vatim Umetnika. Makar onih koji su prošli kroz moj život il’ su u njemu još uvek.

K’o jedan što izgleda zalutao u njega, i kad je video da svi nešto drže neka pera il’ četkice, il’ fotografske aparate, rešio i on da postane Umetnik (k’o da se to postaje) pa uzeo čekić. Kaže, pravi instalaciju. I instalirao mi tako po mozgu. Stalno. Kaže, «tebi su reči najdragocenije što imaš, meni je moj čekić». Destruktivac. Kad bi mu neko nesrećom dao olovku, il’ pisaću mašinu jurili bi ljudi da ga spale k’o oni što natisli na Ruždija. Da ne bude mnogo zabune, Ruždi je Umetnik. Al’ mi prevrće želudac. I ič nam se ne gadjaju, što bi Boško J. rek’o i živ ostao, «senzibiliteti». Uzgred, gadniju knjigu nego što je «Grimus» nisam pročitala. I neću. Nikad više.

Ima i onih koji su majstori u onom što rade, al’ klasičari brate. Zaspiš posle treće rečenice. Il’ treće priče. Čitaš i taaačno znaš šta ide sledeće. A opisi im dosadni k’o zvekir na vratima tetke Nikolasa Niklbija. A Nikolas je divan. Samo zvekir dosadan. A leeep…Il’ k’o neka epika brate. Sve ti se u ruke ne uzima, toliko unapred znaš da ćeš da se dosadjuješ. A pri tom ima onih koji vole klasiku, pa se vazda pitaš gde to baš tebi zapade kao obavezna lektira…i život prespavaš.

Obožavam Umetnike poput Bulgakova. Toliko mi lepo pokažu Đavola da bih se za njega udala sutra. I za Đavola i za Bulgakova. I jahala gola na metli iznad uspavanih Moskovskih krovova i gradjana smernih. I otišla u gulag zbog njega. I kao Margarita išla na bal kod satane. I nestrpljivo iščitavala svaku stranicu koju napiše govoreći da je u tom romanu moj život. Toliko mi maštovitosti treba, toliko mi prija.

Ali, naišao je jednom jedan kao Harms, i nikada više nikoga nisam pročitala sa toliko ushićenja. Niko više nije bio isti. Posle Harmsa nema više Umetnika za mene. Britko. Otrovno. Iskreno. Neočekivano. Bolno. Suštinski. Jezgrovito. Sirova emocija koja udara gde najmanje očekuješ. Neočekivana sila. Koja ponese kao talas. Podigne u nebo. Baci na zemlju. Krvariš, kolena koja bride i peku od snažnog prizemljenja, još uvek od ushićenja ošamućena kao od potresa mozga, a hoćeš još. Izubijana, ošamućena, ustreptala. I treba ti i tražiš još.

A Umetnik poput Harmsa je redak zver. I daje se na kašičicu.

Kratko. Efektno. Nezaboravno. Jedinstveno.

Poput pahulje.

I ako ikada budeš imala sreće, ali mnooogo više sreće nego što zaslužuješ, mislim se ja, pašće ti jednom na dlan i videćeš kako izgleda pre nego se otopi i nestane. Pre nego što ti pobegne.

Tagged as: