Nekako sam u ko zna koju fioku potisnula sećanje na dane pre, za vreme i posle formalnog čina zvanog «stupanje u bračnu zajednicu». A onda sam slučajno naletela na jednu damu, i moja sećanja su počela da iskaču. I da prave veliku buku. Tako da moram da ih sad isteram napolje. Da ne ogluvim i poludim. Bolje da poludite vi, ako do sada niste.
Elem, ovog gospodina koji sad leži na čapraz divanu iza mene i umire od smeha dok gleda «Tito i ja» n-ti put, okružen sa dvamilionapetstohiljadašestosedamdesetidva daljinska upravljača, upoznala sam mnogo pre nego što je od naše kuće napravljen komandno-telekomunikacioni centar u kome najveći deo pokućstva zauzimaju zvučnici, antenski sistemi, telefona imamo k’o u centrali Hot-lajn-a, a sve što svetli, zvoni, vibrira, zaurlava ili na bilo koji drugi način, digitalnim signalima, odaje svetski napredak u tehnološkim dostignućima dovlači se u naš ogromni posed od cirka četr’es dva kvadrata.
Upoznali smo se tako što smo se pre dvadeset i četiri godine sreli na bazenu. Ja ga gurnula u vodu. Zaljubljeno, naravno. Malo čudno izražavam naklonost, al’ on je prepoznao iz prve. Ono, sad kad razmislim, trebalo je da ga udavim, nije da nije.Preskočiću periode zabavljanja i raskidanja, potrajaće.
Eniuej, rešimo mi posle x godina razvlačenja «’ajde vozi me kući da prespavam» i «si normalna, ostani» da se venčamo. I lepo smireno, na sred nedeljnog ručka, to i saopštimo. Moj otac ispustio kašiku u supu. Majka tri dana izvršavala samoubistvo. Imala druge planove: da završim pet fakulteta, magistriram, doktoriram, postanem PreCednik, pa gensek UN, pa da je vodam po prijemima i na molitveni doručak, pa posle mogu da se udajem ‘ko mi baš zapelo.Onda, pošto se ipak nije ubila, rešila da ubije mene. Pa da me proda u belo roblje. Pa da me smesti u gipsano korito. Ošiša do glave. Glavu da mi rascopa. I primenjivala svo raspoloživo pedagoško znanje i iskustvo, bazirano na sličnim idejama, pozivajući se pri tom na činjenicu da me je rodila, za mene se žrtvovala, a ja joj tako vraćam, džigericu joj pojedo’. Uzgred, nemam pojma kakav je ukus njene džigerice, al’ govana što sam pojela, na tone, brate. Otac nije pretio. Znao da nema vajde. I nema zašto. Sam’ se raspitivao ‘oću li makar fakultet taj završiti što sam počela. ‘Oću tata. I dalje se raspituje. ‘Oćeš ćero? ‘Oću tata. I super smo. E, da ne završim u belom roblju, sa frizurom Šinid O’Konor i rascopane čelenke, rešimo mi da živimo zajedno. Odma’. Da se privenčamo časkom i zapalimo na krstarenje Volgom, osamn’es dana, našli povoljno.
I kad smo to izložili na Savetu Bezbednosti, grakne prvo gospoja Mama Moja: «Juuu, da mi se ćer uda k’o poslednja? Još malo pa krišom? Ne može, ima svadba da se pravi!» Za njom zaurla gospoja Mama Njegova: «Sinu svadbu da ne pravimo? Pa smo mi najgori, narod da se čudi?»
Gospoda Tate Moj i Njegov, kao i obično, nisu mogli da grakću i urlaju jer im niko nije dozvolio. I tako Njih Dve rešiše da naprave veselje. :mrgreen:To sve bilo u martu. Mi počeli da živimo zajedno, kako god. Ono, nismo imali saobraćajnu dozvolu, al’ vozačku niko nije mog’o da nam ukine. Njih Dve planirale svadbu do septembra. K’o Kenedi-Onazis. Samo švorc. Kad konačno skupiše pare i usaglasiše stavove, bio septembar. Dobro smo prošli, mogle i ove godine da je prave. 

Il’ nikad, pošto su se u medjuvremenu toliko zavolele da su jedna drugu iz milošte nazivale «skotina, seljančura, kurveštija, droplja, veštičara, govnara», pa varijacije na temu: «džovanka bez trunke ukusa, džiberka, kurvetina stipsarska, štajgara» i da ne nabrajam više, ko će se setiti blagoglagoljivih izraza koje su Njih Dve, fine dame, koristile u više nego živopisnim prepričavanjima svojih okršaja. Mi smo ćutali. Il’ se smejali. Nas niko ništa i nije pitao. One su pravile Njihovu svadbu. Jeb’o Volgu, ona nigde da pobegne neće. A i šta smo zapeli da trošimo pare na lundzanje, kad tako lepu venčanicu vid’le…..

I toga dana sećam se k’o da se nekom drugom dešavao. Pogledah se u Pogledalo i videh neku tamo frik snašu, devojku sa milion lokni nameštenih kod komši’ke Verice, naj si frizerke u čaršiji toga doba, našminkanu, u ‘aljini do i ispod svakog patosa. Htedoh da zaplačem. U sobu, k’o bez duše utrča gospoja Mama Moja i reče sudbonosnu rečenicu: «Seljančura jedna, mamicujojjebem, kupus salatu nije odnela u kafanu, a sina ‘oće da ženi!»

I tu se raspadoh od smeja. Jes, tačno, kako sina ženi bez kupus salate? A za koju glavicu ga ženi, mama???

Epilog svadbe: Stric Njegov polomio flaše pivske. Čiču. Ujak Moj polomio astal. Strina Njegova se popela na stolicu ispred Ujaka Moga. Ujna Moja se popela na astal. Za inat. Dokačiše se posle neki zbog pevaljke. Onda Baba Njegova uzela mikrofon. Pa Tetka. Znate, one pevale u «Abraševiću». Znamo. Mi smo otišli kući da se presvučemo, obukli nešto u čemu ne ličimo na ukrase za tortu i vratili se kad se vašar taštine a i svekrvine završio. Nisu ni primetili da falimo. Lepa svadba im bila. Kažu. I slike nam posle pokazivali. Onda smo raspakivali poklone do ujutru:

– Jorgan dvopersonac, komada dva.

– Stone lampe, komada milion

– Tosteri i mikseri

– Usisivač

– TepiK

– Staklarija i keramički dečaci što piške, jedu lubenicu il’ drže jaganjce

– I meni najdraži, od komšije koji nam je reko:»Pazite deco da se ne polomi, jako je osetljivo» kad nam je predavao kutijetinu – bugarske il’ rumunske keramičko-štrokave posude za «sol» «šeker» i ostale zajebancije, umotane u novinski papir. Eno ih u podrumu. Jedva čekam da ženi sina pa da mu ponesem u najlepšoj kutiji koju nadjem.

I tad čvrsto reših da se udajem prvi put, zadnji put i nikad više. Jebo registraciju. Ne razumem čemu to služi uopšte. ‘Ko vam se deli život s nekim, delite ga. Ni nama naš papir ničemu ne služi. Nit’ može život da nam uredi. A i Volga nam propade. A bila badava.

Tagged as: