Besni smo da više nema gde. Pištimo k’o čajnik. Ekspres lonac. Pred eksplozijom. Kolektivnom. Šta god da pitaš nekog, kako god nežno i pažljivo da se obratiš, šanse da se na tebe brecne i napljuje te su 50:50. Bilo ko: rodjena majka, sestra, partner, prijatelj, službenik sakriven iza nekog šaltera pred kojim se moraš poviti da mu, tako poklonjen, na onu magičnu rupu dovikneš (pod obavezno se prave gluvi) za koj moj si došao…ama svi. U razloge da ne zalazimo, odosmo u sociološke i fenomenološke studije. A i ovako i onako svi znamo šta nam je. Psuje nam se brate. Viče na sav glas. Urla do pucanja. Idemo tako šiznuti ulicom i pričamo sami sa sobom, svako svoju priču. Neko psuje, neko šapuće, neko peva … svako svoje ludilo nosi sa sobom i u sebi…dok ne pukne pa pobije pola ulice, ničim izazvano, kažu komšije, jer, kao i svaki masovni ubica, bio je miran čovek i svima se javljao kulturno, tiho, smireno…aha.

Znam ja, majke mi Milice. Pred svaku pomisao da postanem bombaš-samoubica, a nakon neke divne stvari koja me razduševi do imbecilnosti, poput genijalnih izjava milih nam i dragih političara, pa onda računa za utrošenu elektirčnu energiju koje razumem kao i svahili, računa za telefon, računa za udisanje vazduha, manitih poteza majke mi roditeljke i onog jadnika što rešio baš sa njom decu da radja, k’o da nije mogo malo da sačeka pa to sam fino da uradi, pa recimo kad me ispizdi mladji brat retard, skojevac, Cvetko, bilo ko, e, pred svaku dakle opšte destruktivnu pomisao ja sam mirna kao bonaca. Kao oko uragana Katrin. Kao epicentar zemljotresa. ’Ladna k’o ledeno doba od kog su pocrcali onako divni dinosaurusi Giša i Dragiša. Teška i nečujna kao vazduh pred oluju. I uvek se s osmehom javljam komšijama, što me najviše plaši.

Zato što znam, došla sam na ideju. Da ne bi postreljali komšiluk k’o peto tri, da ne bi kolima, bagerom, autobusom uletali u masu i bili na naslovnicama raznih dnevnih a i periodičnih izdanja, da ne bi izlazili u stručnim publikacijama posvećenim psihopatologiji, svima nama je potreban ventil.

Pošto, je l’, postoje razni S.O.S. telefoni, kako za žrtve nasilja, tako i za one što im treba ventil za izbacivanje viška seksualne energije, zašto, pobogu, ne bi postojao i S.O.S. telefon za izbacivanje nasilničkih i sumanutih ideja? Šta fali? Telefon za nasilnike. Pozovi taj-i-taj broj i ispsuj se za sve pare. Za svega xy dinara po minutu plus PDV.

Evo, ja ću da radim. Pa me zovite i opizdite sve do desetog kolena. Sam’ ću da vičem „Aha, u pravu si“, dok mi ovamo „taksimetar“ otkucava. Pa spojim lepo i korisno. Budem ti kriva i što nemaš pare za nova kola, i  što te vara žena, i što ti kasni plata il’ menstruacija, i što ga majmun nije izvadio na vreme pa sad imaš stomak do zuba a gazda te otpustio, i što te ostavila devojka zbog najbolje drugarice, ama za sve ja umem da budem kriva. Samo udri. Svima nam treba da povremeno nekog okrivimo za sva govna iz kojih nam samo nosevi vire. A ideja zlata vredna, i smanjuje automatski procenat kriminala, majke mi.

Izurlaš se i ne biješ i ubiješ nikog, istreseš sve buve za sve pare, a ja se em ispsujem s tobom zajedno, em zaradim. I svima lepo.

I ništa to na mene neće da utiče. K’o ni na one što dahću u slušalicu dok kuvaju ručak i mažu nokte. Jebi ga, biznis je biznis. Ima da psujem i da pevam.

Samo pozovi, pozovi kad te lepo molim, pa da ti ja…je l’. I van spiska.