Ćorava sam k’o šišmiš. Skroz. Da nije optičarska tehnologija uznapredovala do neslućenih visina nosila bih danca od piksle teška po’ kile. Ovako se šlepam na «jaooo, što ti lepo stooojeee» okvire minimalističke i laganeze plastiku, bog ga poživeo i ko je izmisli. Elem, zbog ravnoteže u prirodi, da izbalansira to što mi uz’o od vida očinjeg, dao mi na ostala čula: čujem kako trava raste, auto koji se zaustavlja na donjem ćošku, komšinicu kako stenje ispod frajera tri kvarta dalje….a njuh što mi je…ne mogu opisati…nanjušim zanimljive situacije i osobe na kilometar…i opasnost nanjušim, k’o mačka, pa frkćem i o’ma begam. A što pipaaaammm….e, jebi ga, nećemo erotiku.
Nije tema. Tema je to da su mi sva čula već tri dana poremećena. Zdrobio me neki virus mamicumujebemdamujebem, i sad samo pufćem. I kmezim se. Cvrčim i unjkam, vučem rolnu «lakše se briše» za sobom, kao i jorganče narandžasto na cvetove, i jastučak, i šolju, pidžama mi spala do pola dupeta, toplomer ne ispuštam k’o da mi radni zadatak da merim srednju dnevnu temperaturu, sklupčam se i svakom ko ‘oće da me sluša žalim se kako ću da riknem od gripa sa komplikacijama. Zakomplikovaće mi se negde oko ledja. Il’ po glavi. Batinom. Garantovano. Jer je ovako bilo juče:

– Si mi kupio ferveks? A sok? A što taaaj? (bljak)
– Skuvaj mi čaaaj! (šmrrrrc)
– Daj mi čarapice sa deda mrazom one teeermooo, zima miii! (njanj)
– Neću da jedeeem! (unjk)
– Smanji tu igricu bije me po mozgu breee!(grrrr)
– A što ideš da radiš kad sam ja booolesnaaa? (ide da radi i kad je on bolestan)
– Nisi opr’o sudove, da’l moram sve sama!? (nikad nije opr’o sudove, koga briga za sudove? Sudova imamo za izvoz, ne moram ni da ih pipnem tri meseca ne bi se primetilo)
Za to vreme On namešta krevet da uvalim guzicu, kuva čajeve, prinosi, odnosi, loži kotao, ‘rani mačku, sklanja mi se sa senke i ne sme ni u mislima da prokune dan kad me upozn’o, jer ću možda da mu pročitam misli pa ću i za to da se svadjam i dernjam i kmečim…a ja samo, za razliku od Njega, mrzim kad sam bespomoćna. Ne podnosim da me bilo šta zakuca toliko da mora neko drugi da mi pomaže. I izgubila sam sva čula. Više ni smrdljive čarape ne mogu da nanjušim, uši mi se začepile pa pojačavam televizor do urlika da bih išta čula, svaka kokčica me boli k’o da sam prolazila kroz špalir u logoru, a svetlo mi smeta k’o besnilo da sam savatala a ne grip. I onda mi sinoć, dok mi je prinosio lek u krevet, reče da sam pekmez. Ja pekmez? Ja? Pekmez?
Jesam. Skrouz sam razmažena. Potpuno i jezivo. Toliko sam razmažena da mi sve lepo. I sad ću da pokupim ono malo dostojanstva što mi ostalo posle ovoliko unjkanja i lelekanja i razvlačenja i pekmeženja i da skuvam čaj. I očešljam se, za promenu. Sama. Sa svoje ruke. Videće on ko je razmažen….
Negooo…a je l’ zna neko što se kaže «Batina je iz raja izašla»?!