Oni uvek i svuda vide jadnu žirafu

Izađeš tako, k’o svaki čovek koji ne želi da završi u rukama lokalnih dilera, farmakoloških koncerna ili čika u belom koji te sprovode velikim šarenim kombijem direktno do prvog nervnog, dakle, izađeš da prošetaš i popričaš natenane i na miru sa nečim što je nekad bilo štene a sad preti da se pretvori u tele, i gledaš da nikog ne vidiš i da te niko ne vidi. Da ne pričaš, da ne slušaš, da te bre niko ne smara i da ono malo vremena što imaš za sebe provedeš u apsolutnom miru i spokoju.

Al’ oćeš: Od budala se nemaš ‘de sakriti.

Je l’ vidiš ti ovu žirafu na slici? Ja sam je jedva našla, valjda jer je nisam ni tražila dok mi nisu rekli šta da tražim. E, tako sam se maskirala, časna reč, sve zviždućem i pravim se blesava, ali…oni vide žirafu. Oni traže žirafu. Oni uvek, apsolutno uvek i svuda vide tu jadnu žirafu, i da jebe vuk orla ako je meni jasno šta je ovom svetu.

Osim što je u njem’ mnogo ludaka a mala kvadratura.

Slika prva

Tu gospojicu/gospoju sam primetila jednog jutra pre dvadesetak dana, kada je plod utrobe svoje, mučeno plavo, nežno dvogodišnje mladunče koje se odaziva na ime Ljubica, dakle, dok je dete koje je rodila i koje ovaj ludi Bog stvarno svakoj budali daje u ruke, gurala svom silinom sa sve plastičnim roze-žutim triciklom u žičanu ogradu košarkaškog igrališta i urlala: “Udri jače sad, kad ne umeš da upravljaš nego stalno udaraš u ogradu, ‘ajde sad, vidiš što je super!”

Ljubica se klimala toliko da sam pomislila da će potres mozga da dobije ili da tresne sa onog tricikla, a štene koje je stajalo pored mene u šoku je gledalo taj prizor. Valjda nije naviklo da ga neko treska u ogradu jer ne zna da šofira, štatijaznam.

I taman sam krenula sa drugog kraja parkića (igralište je u sredini parka u kojem sam se igrala otkad sam promilela i kojeg čitavog života, pojma nemam zašto, zovemo “Šes koša” – baš tako, ne šest koševa), dakle, taman sam krenula da joj roknem jedan austrougarski podnarednički šamar da se nikad više ne podigne, kad pritrča neki lik onako, fino opasan i malo joj spusti gas.

I izmače mi mama na Ljubicu za malo. Ono, bolje možda tako nego da me skuplja interventna zbog budale.

Ne lezi vraže, (što ne legneš više sunce ti poljubim!) odem pre par dana opet na Šes koša, jelte. I Munji se mnogo sviđa, voli da gleda onu košarkašku loptu kako skakuće pa i ona odskače sve metar u vis. A i deca je vole, svi je gnjave i igraju se s njom, izvrne se na travu i uživa. Kad ono opet tamo mama na Ljubicu. I Ljubica. I tricikl, al’ parkiran. Ljubica dete baca neku loptu tamo – ovamo. Popodne, pun park dece, roditelja, životinja i njihovih ljubimaca, i svi tako stojimo, deremo se, pričamo, smejemo se, nešto…Lopta se zakotrljala prema Munji. Lopta velika a Munja mala. Munja je ovo:

mu

 

E, prema ovom ogromnom opasnom stvoru zakotrljala se lopta. Stvor je krenuo premla lopti. Ja naravno curiknem zver koja je stigla samo da lizne loptu. I u međutim čujem mamu na Ljubicu kako urla: “Neee! Neeeeeeee!”. Ja je pogledam i kažem lepo da držim štene i da neće da joj dira dete (šta znam, možda se žena plaši pasa jbg.) Kad će ti ona meni: “Ma sad kuče liznulo loptu a ona će da je dira i da se igra, fuj!” (ona je valjda Ljubica)

I meni tu prepuče film onako na punu:

“Draga gospođo, Vaše dete već sat vremena baca loptu po betonu gde su još taze tragovi od slina i nusprodukata kao i otpadaka svih slučajnih prolaznika, noćašnje skorele povraćke klinaca koji piju pivo na ljuljaškama, nije isključeno ni na neki špric da se nabode pošto je ovo renomirani park u Šernbrunu a ne u najgorem naselju u gradu, ali Vi brinete što je štene koje ima zdravstvenu knjižicu, čistije je od mene i vas i primilo je sve vakcine liznulo istu tu loptu pa će Ljubica da Vam se razboli?”

(A u sebi se mislim “Što te ne snimih debilko kako maltretiraš dete pa da te Centru za socijalni rad prijavim i da ne trepnem, mamumijebemglupu!”)

Ona nešto frknu, podiže nos u nebo i guzicu sa klupe i odvuče i Ljubicu i loptu i tricikl. Ostatak sveta se ubi od smejanja i “akosijojrekla”, ali meni ništa nije bilo smešno…mene je porazila činjenica da je njoj neko dao u ruke dete da čuva. O kome brine da će dobiti zarazu od kučeta koje liže loptu, ali joj nije problem da je treska kao džak. Valjda misli da sme jer je, jelte, rodila pa može i da ubije. Žena, majka, kraljica. I odem tako besna dalje…

Slika druga

Munja i ja s večeri imamo isti ritual: Krenemo prema gradu pa dokle stignemo. Obično jurimo devojku koja tad (oko 10 uveče) kreće na svoj posao sa buketom ruža – da proda neki cvet ako može. Jer Munja mnogo voli cveće pa nju mučenu sve cupkajući ganja do raskrsnice i ova joj daje da miriše ruže. Onda se Munja elegantno pokenja obavezno na trotoar i obavezno ispred nekog lokala prepunog sveta – preferira ove najrasprostranjenije kulturne ustanove – kladionice. Ja kesicu iz džepa, naravno, i pokupim govna. Ljudi me gledaju k’o da sam luda. Valjda oni kad seru na sred ulice ne pokupe za sobom, eto, ne znam, znam samo da je svaki put kad sam viknula “Ne to!” i cimnula ovo što mi sad spava na nozi, to bilo ne zato što je ona nešto kriva, jer je ipak štene, kereća beba jebiga, ni 4 meseca nema, nego zbog nekog skota ljudskog koji je svoje đubre bacio na sred ulice a ona voli da onjuši, lizne, gricne. To isto đubre, jer ne zna šta je. Mene su moji roditelji vaspitali da ni papirić ne smem da bacim i da moram da ga nosim u ruci do prve kante za otpatke. To radim i sa kerećim govnima. Kesica sa govnima šeta sa nama do prve kante ili kontejnera. Tačka.

Jednom mi je samo jedan zabezeknuti momak prišao i rekao “Hvala ti.” Ja pitala što, on kaže, što nije jedina budala koja to radi, jer to se retko viđa. Jeste, retko se viđa. Neće niko da skuplja govna, pa ni ona što iza njega ostanu. A kad u govno ugaze psuju. Ali dobro. Posle se lepo ispišaju uz neki zid ili u nekom ulazu, opsuju i pljunu na sred ulice da potvrde svoj bes, i lakše im. Neka njih.

Obično došemo do Fontane koja svetli i pršti i kuče bi, kao i ostala deca, rado skočilo unutra, pa tu uglavnom samo prođemo i odemo na Kosturnicu, u park.

Večeras tamo milina: Nema gužve, prijatno i lepo, mi uživamo i nešto naše radimo i igramo se. Ima tu jedna divna česma od kamena. I oko nje mermer i unutra one plave svetiljke, i Munja mnogo voli tu da stoji, iz dva razloga: Prvi su svetla a drugi je taj što tu točimo vodu u flašicu i ona pije meni iz ruke i posle se prskamo i sve ostalo što rade normalna deca k’o ja sa svojim životinjskim drugarima.

Nekoliko klinaca se tu muva, onako, predškolci, i jedan mali od 3 – 4 godine kreće sa nekih dvadesetak metara ka nama. Kad se približio na deset metara, što je već preopasna blizina izgleda, neka gospođa iz mraka vrisnu za njim:”Da l’ si normalan, vraćaj se, ‘oćeš kuče da te pojede!?!”

E, tu sam već mirno uhvatila onaj povodac, povela Munju do te iste gospoje koja je stajala sa nekim drugim majkama neke druge dece koju Munja nije pojela ni jednom do sad, i mirnim tonom rekla: “Ne plašim se ja da će kuče da pojede dete, nego da ćeš ti da mi pojedeš kuče koliko si zinula.”

Ostanem naravno tu dok se ona nije sklonila, pa jebote, sklanjam štene kao da je krokodil a ne prcvoljak, kome se breja više sklanjam? Nenormalnim majkama što uče svoju decu da će kučići da ih pojedu? Pa nije naišao čopor besnih lutalica aman…

Reših da se ne bavim više nenormalnim majkama, šta se Tamara vazda uzbuđuješ kako će ko svoje dete da vaspitava, ‘ajde o’ladi se…i sednem na klupu. Munja i ona videla da pun krasni ludaka pa sede i ona pored. Samo što sam zapalila cigaru i počela da uživam u tišini kad iskoči odnekud k’o čupavac iz kutije neki lik, pooojma nemam otkud se stvorio:

“Ciganka, a? Crna mislim.”

“Jeste, crna je.”

“A umorila se pa odmarate?”

“Aha.”

“A što tvoja deca ne šetaju kuče?”

“Nemam decu. I volim da šetam kuče.”

“A je l’ imaš muža?”

(ćutim i penim)

“A gde živiš?”

(i dalje ćutim i gledam u daljinu)

“Meni majka radi u Nemačku i kupila mi kuću na Bagdali, samo da se oženim.”

“Pa je l’ si se oženio?”

“Nisam.”

“Baš me čudi.”

Ustadoh i ostavih ga tu u parku i krenem dalje, kroz ulicu u kojoj je Adventistička crkva (nekada su nam objašnjavali, kad smo bili klinci, da je to “subotarska crkva” pa je tako i ostalo, a ono što su nam pričali da piju krv na tim svojim crkvenim sastancima ipak nije ostalo). Pored subotarske crkve dakle je bife “Car”. E, tu može da se desi da vam neko popije krv ako rakija nestane. Prođeš u 7 ujutru ili u jedan noću, isto je: Il’ se biju, il’ svađaju, neko se dere, naručuje, neko nekome ukrao novčanik, saćudazovemmiliciju, samozovimamutijebem i tako sve to bogougodno, po redu a i spisku.

Idem i čujem glas…glas peva neku staru rumunsku rekla bih pesmu, odzvanja milina i lepota u vazduhu…i neka seta te obuzima i plače ti se koliko žena lepo peva.

Bacim pogled, kroz otvorena vrata vidim: Peva konobarica, plava krupna žena kose dignute u punđu od svojih šezdesetak godina, peva zatvorenih očiju toliko lepo i tužno da i anđeli plaču. Ako su tu negde.

Ista ta konobarica je, da se razumemo, juče u 9 ujutru išamarala nekog “mokrog brata” i izbacila ga iz bifea na ulicu, na moje oči.

Ali eto, svuda se može naći neka lepota. I skoro sam sigurna da ona uopšte ne obraća pažnju na žirafe koje se kriju iza drveća.

Stajala sam i slušala tako nekoliko minuta tu milinu i nekako spokojno produžih niz ulicu.

I dalje se čudim što se onaj nije oženio.

14 thoughts on “Oni uvek i svuda vide jadnu žirafu

        1. Povodac je ljubičast, možda Vam se zbog svetla čini drugačije.
          Sa Vama je sve u redu, a žirafu vidite jer ste upozoreni 😉

  1. Ako se dan po jutru poznaje, a kažu da se poznaje, i s obzirom da mi osmijeh nije silazio s usana dok sam gutao Vaš tekst, zajedno sa hranom i kafom, onda će ovo biti jedan sjajan dan.

    Hvala Vam! Odličan tekst.

  2. Mnogo dobro……i posle citanja teksta,osmeh nije silazio sa lica,ali onaj nezni ,lagani,opustajuci dal zbog Munje,ili konobarice sa lepim glasom …ili…bas lepo,opustajuce

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *