Kad pišem, a u poslednje vreme to činim retko, pišem isključivo u tišini, noćnoj. Ili ranojutarnjoj. Takvi, pospani tekstovi, ispadnu mi nekako najbolji. Najiskreniji.

A sad, samo što skuvah čaj od matičnjaka, pola litre, istuširah se i udobno smestih, samo što zapalih…kad začuh krike:

“Jooo, kad ćeš d’umreš višeee“ (Mićun) „Eeee, skini mi se više s kurca sa istorijom velikog naroda srpskog u pičku…“ (neidentifikovani narator ni kriv ni dužan)…posle šesthiljadasedamstodevedesettrećeg pokušaja, slika koja je treptala brže nego straleta sa veštačkim trepavicama na probnom šutingu zaustavila se na trenutak tokom nekog mrmljanja izmedju dva rafala i tri „fuck you, mother fucker!“ (obožavam inventivne psovke) a galamdžija se umirio: kao što ste već mogli pogoditi, Skojevac ranije doš’o kući, ja nisam stigla da sakrijem daljinski, a posledice osećam kao vibrirajuće ubode „Singerice“ na modu za sitan štep po desnoj slepoočnici. Mojoj.

A planirala sam da odvojim satić jedan samo za vas i sebe, u miru i tišini, da vam nešto opričam. Jebi ga, život je nekom majka, nekom maćeha a nekom bubreg u loju.

Ali, opričaću vam, svakako. Mene me nema u poslednje vreme, nadam se da ste to svi primetili, a ako niste smrtno će vam zameriti moja sujeta koja je toliko stvarna, velika i jaka da se ’ladno materijalizovala i kupovala danas u DM parfimeriji kremu protiv bora, zlu ne trebalo. A tek za čizme što me bila odralaaaa!

Ste primetili da me nije bilo, pa da nastavim?

Dobro. Razlozi porodični i opravdani. Svi bolesni, fizički. Jedino ja zdrava, fizički. Psihički, naravno, nikad nisam ni bila.

(E, ako ga ne otrujem arsenikom sad i odma, niko neće, prvo se žali da mu tastaturom „čukam“ po glavi a sad se igra sa Cvetkom tako što reži na njega i mjauču obojica. I pritom uspeva da menja kanale. I usput da laže, onako, za bezveze. Kako se ono zajebah pa rekoh da muškarsci nisu multitasking?)

No, to je uobičajeno, sve u kompletu, a i nije vredno nerviranja. Samo konstatujem stanje stvari.

Moj je otac, na primer, mnogo bolje lagao. Možda jer je bio navežban, možda zato što je imao sve karakteristike pravog narcisoidnog blizanca, a možda samo zato što je mnogo lakše ispasti pizda i slagati nego pogledati istini u oči. I kad sam naučila da razlikujem, prestalo je da mi smeta, to je bio deo njegovog karaktera.

Kao što je osnovni sastojak njegove ličnosti bila ljubav prema svima i svemu. Nikad nikog nije mrzeo. Doduše, one druge, tuđe ljude, često je više pazio nego sopstvenu porodicu. I uvek je drugima puno davao. Sve od sebe.

I bolelo ga je posle, kad svi ti kojima da sve, odu i ne pomisle više na njega. Ili ga, što je češće bio slučaj, povređuju, na milion različitih načina koje samo živuljka, ironičnom igrom sudbine nazvana čovekom može da smisli.

Taj isti narcisoidni lažov pun ljubavi nosio me je niz stepenice i ulicom dok sam ja stajala na njegovom dlanu i vrištala od sreće, i tražila da me podigne visoko, „čak do plafona“.

Moj tata je umeo da nađe povod i napravi žurku od svake sitnice. Njegov gospodin Hajd je znao da je rasturi u deliću sekunde.

Moj tata me je vodio na boks i fudbal. Na boksu smo navijali zajedno, na fudbalu ja za njega.

Znao je da uzdigne u nebo i tresne te o beton dok ne stigneš da vidiš gde si.

Bio je metalac. Pravio je najčudnije kockice u kockici u kockici iz jednog komada metala. Još ih nosim kao privezak.

Znao je da se napije, sedne u fotelju, probudi me, i sat vremena mi drži predavanja.

Znao je da, trezan, svrati u najbolju radnju i kupi svojoj ženi najlepšu haljinu, i na nju potroši čitavu platu.

Znao je da kupa i mene i sestru i pere pelene kojih se mama gadila.

Umeo je da zaplače.

Igrao je folklor najbolje na svetu punih dvadeset godina, dok nije operisao kičmu.

Naučio me je da igram.

Sestru je, dok je bila beba, uspavljivao na grudima. Satima.

Popravljao je bicikle u dvorištu, voleo je da popravlja nešto stalno. Kad ga pitaju koliko košta odgovarao je:“Daš taman onoliko koliko da ne pocrveniš.“

Svakog dvanaestog avgusta dolazio je kod mene na posao sa velikim buketom crvenih ruža obučen u svoje radno odelo da mi čestita rođendan. I bila sam najponosnija kći na svetu.

U krevet je odlazio noseći enciklopediju, kada je konačno pročitao sve knjige koje je smatrao vrednim čitanja.

Znao je, mislim nekad, gotovo sve.

Toliko da me njegovo znanje znalo postideti više nego njegova pijanstva.

Znao je sve, osim da vodi računa o sebi i nama.

Bio je živi dokaz da niko nije savršen, pa ni najbolji čovek.

Voleo je mnogo, tražio još više.

Voleo je čak i onu braću koja ga nisu volela, svu decu, životinje.

Čak Norisa. Animal Planet. Lozovaču. Njamb napolitanke. Gibanicu.

Pesmu „Tamburalo momče u tamburu“. I muziku uopšte. Nije mogao da zaspi bez muzike.

Obožavao je enigmatiku. Kafu na terasi u cik zore. Samoću. Knjige.

Nije podnosio nevaspitanje. Ni nepravdu. Mnogo je patio. Tiho. Da nikog ne uznemiri.

Nije podnosio ni „one moje čupavce“. Ni da čupamo obrve.

Navijao je za „Partizan“.

Milka Canić mu je bila devojka.

Nije bio savršen, a na nas je tek nedavno prestao da se ljuti što nismo savršene.

Nije bio savršen, ali je bio i ostao moj tata.

I dok nabrajam sve ovo što čini samo delić njegove ličnosti, shvatam koliko sebe pronalazim u njemu.

A želela sam da vidim kako izgleda skup njegovih osobina, bez tumačenja, bez „zašto“, „kako“, samo jednostavna slika čoveka koji je, prema sosptvenim rečima, proživeo „u ovom jednom za tri nečija života.“

Proživeo je.

Poslednje o čemu smo raspravljali pre nekoliko dana ticalo se fudbala.

I, kada su me u cvećari pitali šta želim da napišem kao poruku na beloj traci oko korpe cveća koju sam ovoga puta ja njemu namenila, iz mene je izletelo:“Mančester Junajted!“

Naravno da su me zgroženo pogledali.

Pa šta da mu napišem? Posmrtnu poruku ljubavi?

Da ga volim, zna.

Od koga je cveće, opet zna.

A fora bi ga nasmejala, samo naša.

Sigurna sam da bi se smejao.

Jer, sve što sam želela da mu kažem, rekla sam mu te noći držeći ga za ruku.

A i mnogo puta pre toga.

Sve. I lepo i manje lepo.

Jer je to život.

Jebeno nesavršen.

I zato uvek bolje, jasnije i češće vidimo one koji nisu pored nas nego one koji jesu.

“Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.” – Egziperi