O bolu i ostalim zverima…

Bol je nešto sa čim se živi. Bol je i kad te boli duša i kad te boli prst, samo na prst uvek možeš da staviš flaster, je l’…il’ poljubiš da prodje. Elem, bol je sveprisutna, i nekako se navikneš da boli, pa…nema tu neke filozofije, svako oseća bol.
Strah je prainstinkt, pa je stoga iskren. Fobije su izvedenice. To ja tako nešto mislim.
Eee, tuga… tuga je već drugi padež…makar ona najgora i najteža, o kojoj se i najčešće govori.
Tuga je sebično govno koje te ščepa i želi samo za sebe. Tuga je takodje nešto sa čim se živi, ali samo ako umeš. Ako ne umeš, ona živi tebe. Tuga može da se udahne, može da ujede, udari u pleksus…ako ne udariš ti nju. Tuga je svakodnevni napadač na dušu, neprijatelj koji se ne predaje lako, uleti u trenutku najveće sreće i napravi ti haos i lom, prevrne tanjire, porazbija čaše, zbog nje izgubiš glavu, zagori ti ručak, posvadjaš se sa bližnjima i sve buve istreseš na nekog ko ama baš ništa nema s njom.
Tuga jeste sebična. Kad te se dohvati pokušava da te odvoji od svakog i svega. Da te izoluje. Drži prikovanog za krevet ili vezanog u sobi. Tuga te poružni, iznutra. Pa to izbije spolja. Tuga kojoj se potpuno predaš napravi od tebe zlo. Čisto zlo. Ako to sebično govno savata pravu žrtvu, od nje napravi sebičnog, zlog, zavidnog i ogorčenog čoveka, čoveka punog mržnje. A čovek nije stvoren da mrzi, već da voli.
Osvrnite se oko sebe, i videćete mnogo onih koji su za navek ostali u kandžama tuge, i od nje poružneli i ogrubeli, prozlili se, što bi sad rekla moja baba Vera. Neke komšije možda, koje mrko gledaju na tudju decu i buše im lopte kada padnu u njihovo dvorište, gospodje koje komentarišu „onu koja se ofarbala u crveno a nema dve godine kako joj muž umro“, pa posle predju na „onu drugu koja se vrcka i pravi važna jer ima muža“… videćete gladne koji zavide sitima zbog hleba na stolu, bogate koji zavide sirotinji zbog sloge u kući, neostvarene koji mrze uspešne, ljude koji mrze ljude eto, tek tako. Jer ih je njihova lična tuga potpuno zaposela ne dajući im da dišu i žive, tuga koja živi njih same, jede ih polako, hraneći se lešinom onog koji se nekada zvao Čovek.
I nema malih i velikih tuga. Tuga je jedna. Neuporediva. Gradacija nemoguća. Ako si „malo tužan“, onda i nisi tužan. Samo te nešto iznerviralo ili zabolelo, proći će. Otići. Tuga ne odlazi. Ne predaje se. Nemoguće je zaobići. Ne prolazi vremenom. Ne nestaje. Kad plačeš, raduje se. Kad te boli, hrani se. Dok ti se lice i telo grči, a u srcu te probada, tuga orgija. Tuga je tvoj najbolji neprijatelj koji te nikada neće napustiti. Uvek će biti sa tobom. I u dobru i u zlu. Naročito u zlu.
I ne, nemam ja tapiju na tugu pa ovde držim predavanja kao gostujući profesor. Vidjala sam i teže i gore tuge od svojih ličnih. I gledam ih, na žalost, još uvek. I bole me. Jer tuga boli. Fizički.

Samo primećujem. Kontempliram kao i uvek i možda i nisam u pravu, što je često slučaj. Ali imam iskustva sa ovom aspidom, pa reko’ da ga podelim…zlu ne trebalo.
Često me tuga napada, imamo vrlo blizak odnos, gotovo prijateljski. Kad osetim da će da naidje i kafu pristavim. Pa sednem i čekam da vidim koj će moj opet od mene. A ona vazda nešto traži, čeprka, ispituje, iskušava, kao kad vam dodje komšinica ogovaruša na kafu pa ispipava teren, a vi pazite da ne bubnete nešto što će ona posle da ukrasi i nadgradi, pa sve odgovarate sa „Da“, „Ne“ i „Ma jeeeel?“…
Tako i ja. Ona dodje, udobno se smesti, zagrli me čak, i počne. Da rovari, blebeće, zapitkuje…ja je odjebem, ona nasrće kao besno kerče, ja na ignor stavim, ona opet…dok se ne umorimo.

I onda obe ćutimo…svaka u svom ćošku, zamišljene, besne.
Ja besna zbog toga što me uvek povredi kad dodje, ona besna jer ne može da me promeni i uzme za taoca.
Ne dam bre. Nije tačno da se od tuge umire. Sa tugom se živi, kao što rekoh. Ako ne pustiš da živi ona tebe.
Uhvati me povremeno nespremnu, da se razumemo. Na spavanju, često. Valjda ne može drugačije. Pa se probudim vrišteći od nesnosnog bola. I tog dana me vuče za rukav, šapuće mi, prati me u stopu, ne da mi mira. I tog dana ja se ne javljam nikom. Dok je ne oteram. Kad pustim muziku do daske ona plače. Kad igram po kući, ona čupa kosu. Kad se smejem sa prijateljima kipti od besa i razmišlja kako da me udavi. A kad me baš, baš uhvati i osetim da ne mogu dalje da se otimam, ja uzmem telefon u ruke i kažem joj: „Beži, sad ću da pozovem….“ 🙂
I ona onda ode gundjajući nešto, jer zna da ću sigurno pozvati nekog ko zna da je otera. Da mi pomogne kad ne mogu sama. Tu sam lekciju jedva naučila. Da ne mogu sve sama. I da ne treba. Jer tuga najviše voli samoću. Jedan na jedan.
I neka vas niko ne laže da je tuga izlečiva i lako pobediva. Nije brate. Često mi je, recimo, u sred žurke u kafani na ramenu i pita me kako me nije sramota da se smejem i pevam…ne shvatajući da je ima u svakoj pesmi, u svakom mom osmehu. Oćutim ja to, i nastavim po svome. Nekako mi najbolje ide kad uspem da je ignorišem.
Uhvati me povremeno, otimam se, borim, savladam je, umorim…pa se vrati opet u nekom drugom obliku, novom odelu, prepoznam je lako. Jer tuga, kao i smrt, ima lice. Ne znam koliko ću ja, koliko će svako od nas, uspeti da sačuva sebe u toj borbi.
Znam samo da joj nikad neću dozvoliti da me otruje.

Jer umem samo da volim.

Naučila me ova mala što vam maše iz mog srca.

29 thoughts on “O bolu i ostalim zverima…

  1. E, jebem ti sve tuge ovog sveta. Treba ih poslati kod tebe da ih napičiš, kako samo ti to umeš!

    Volim te ženo, tako hrabru i drčnu!

    I ja imam Nedu, znaš, rekla sam ti.

    Verujem u sve što si rekla i želim da se svi oni, koji su doživeli to što i ti, ugledaju na tebe i izbore za srećniji život!

    Milion poljubaca i zagrljaja ti šaljem! 🙂

  2. Samo život ispunjen svim osećanjima možemo nazvati punim životom. Tuga i bol su isto tako sasatavni delovi života i koliko god to apsurdno da zvuči neophodni. Dok ne osetimo tugu nećmo znati šta znači biti radostan.

  3. Hvala vama na zagrljajima i poljupcima, odavno me niko ne izgrli ovoliko. 😆
    Ali se ovde radi o sledećem: Zelena je napisala jednu istinitu i surovu priču, o tome kako ljudi koje tuga savlada i preuzme postaju sebičmi. I to je tačno.
    I ja sam bila sebična u najtežem periodu svog života. Svako od nas bude. Samo treba shvatiti, mislim, da je to ljudski, i boriti se protiv te klice zla u nama. Jer kako ni jedan čovek nije apsolutno i potpuno zao, već ima nešto dobro u sebi što se možda nekad nečim može iščeprkati, tako niko od nas nije potpuno dobar, već u svakom postoji klica koju treba prepoznati i boriti se s njom. Opet ja mislim, a kad mislim uvek neko najebe. 😀
    Zih, znam, znaš. :*
    Exxx: jeste, život nije bajka, život je potpun i pun samo ako ga ispune najrazličitija iskustva. Tuga je, na žalost, njegov sastavni deo, jebem joj ja mater baš.

  4. A mogla si da nam svima kazes sta da psujemo, koga osim tuge jos da napusimo i koju muziku da narucimo, pa da svima bude lakse. Ovako, cini mi se , samo si se ti malo olaksala? 😛
    Ajd, neka si !!!

  5. Sanja, teram ja to sama u tri lepe, nisam bre htela tugu da vam izazovem, nego me ova Zelena uvek navuče da mislim…jebeš ga baš.

    Deda: za psovanje: život, tuga, bol i familija svima njima do desetog kolena unazad.
    Ne napušavaj ih, nemoj da ih blagosiljaš, što bi rekla jedna Isidora koju mnogo volim.

    Recepis za ostalo je sledeći: sipa se crno vino, skupi se društvo, počne se s ovim, malo za plakanje:
    [youtube=http://www.youtube.com/watch?v=VSllN95UKow&hl=en_US&fs=1&]

    a kad se isplače u sebi šta se ima, predje se na penjanje po klupe i astali uz ovo:

    [youtube=http://www.youtube.com/watch?v=l0MbIVjnEkk&hl=en_US&fs=1&]
    Pa onda lete čaše…i u pet ujutru se ide iz kafane, pod uslovom da ti neko ne legne na haubu i objašnjava ti da ne mo’š se oženi… :mrgreen:

    Mahlat, ja računam da se grlimo samo pripite na nekoj klupi il’ astalu. 😆

  6. …i ja ću da se grlim…uživo. može neko da ti se baci na haubu, a može i da te zalije vinom dok pokušavaš da oteraš zlotvora…razne dece ima i svi se lepe na one koji najviše sijaju.

  7. I sinoc sam gledala i slusala Evu Ras..
    Hvala ti sto si nam dala svoje srce i sto smo u njemu, mislim ja znam da jesam 😛 , i masem ti znas, jer te volim, jer nas volis.
    Jebem ti ovu Zelenu drkavu samo navlaci sebe, dizvines, pa usput koga stigne jos 😀

  8. Kad god ta glupača dođe na kafu, a ti zovi i nas, makar ovako, postom. Da je podelimo, da se isplačemo sa tobom, a onda da zapevamo. Tuga jedna, a nas vidi koliko ima, da joj jebemo kevu o čas posla.

    Grlim te i ja jako, najjače.

  9. apropo tuge i boli

    jedna moja pesma:

    Ako kažem, mnogo boli…

    Ako kažem, mnogo boli,
    ako ćutim, zaboli još jače,

    ja se nadah da uteha su reči
    što šapućemo s nadom,

    da jedini su lek,
    kada drugog leka nema.

    Sada ćutim,
    nemo bdim,

    jer kad kažem,
    reč će kao nožem seći.

    Ali i kad glasno ćutim,
    to će rane da otvori jače.

    Bol je večna,
    utehe nam nema.

    Poz, da nas sve zajedno, ono sto boli, manje boli…

  10. A evo i pesme Miće Danojlića iz njegove najnovije zbirke pesama:

    Bol
    U jeziku srpskom, čudna zgoda:
    reč bol je ženskog i muškog roda,
    pa je tako, bar što se tiče bola,
    postignuta ravnopravnost oba pola.

    (unapred izvinjenje pesniku, za greške u interpretaciji, ovo sam procitala usput, pa mi ostalo u glavi…)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *