Bol je nešto sa čim se živi. Bol je i kad te boli duša i kad te boli prst, samo na prst uvek možeš da staviš flaster, je l’…il’ poljubiš da prodje. Elem, bol je sveprisutna, i nekako se navikneš da boli, pa…nema tu neke filozofije, svako oseća bol.
Strah je prainstinkt, pa je stoga iskren. Fobije su izvedenice. To ja tako nešto mislim.
Eee, tuga… tuga je već drugi padež…makar ona najgora i najteža, o kojoj se i najčešće govori.
Tuga je sebično govno koje te ščepa i želi samo za sebe. Tuga je takodje nešto sa čim se živi, ali samo ako umeš. Ako ne umeš, ona živi tebe. Tuga može da se udahne, može da ujede, udari u pleksus…ako ne udariš ti nju. Tuga je svakodnevni napadač na dušu, neprijatelj koji se ne predaje lako, uleti u trenutku najveće sreće i napravi ti haos i lom, prevrne tanjire, porazbija čaše, zbog nje izgubiš glavu, zagori ti ručak, posvadjaš se sa bližnjima i sve buve istreseš na nekog ko ama baš ništa nema s njom.
Tuga jeste sebična. Kad te se dohvati pokušava da te odvoji od svakog i svega. Da te izoluje. Drži prikovanog za krevet ili vezanog u sobi. Tuga te poružni, iznutra. Pa to izbije spolja. Tuga kojoj se potpuno predaš napravi od tebe zlo. Čisto zlo. Ako to sebično govno savata pravu žrtvu, od nje napravi sebičnog, zlog, zavidnog i ogorčenog čoveka, čoveka punog mržnje. A čovek nije stvoren da mrzi, već da voli.
Osvrnite se oko sebe, i videćete mnogo onih koji su za navek ostali u kandžama tuge, i od nje poružneli i ogrubeli, prozlili se, što bi sad rekla moja baba Vera. Neke komšije možda, koje mrko gledaju na tudju decu i buše im lopte kada padnu u njihovo dvorište, gospodje koje komentarišu „onu koja se ofarbala u crveno a nema dve godine kako joj muž umro“, pa posle predju na „onu drugu koja se vrcka i pravi važna jer ima muža“… videćete gladne koji zavide sitima zbog hleba na stolu, bogate koji zavide sirotinji zbog sloge u kući, neostvarene koji mrze uspešne, ljude koji mrze ljude eto, tek tako. Jer ih je njihova lična tuga potpuno zaposela ne dajući im da dišu i žive, tuga koja živi njih same, jede ih polako, hraneći se lešinom onog koji se nekada zvao Čovek.
I nema malih i velikih tuga. Tuga je jedna. Neuporediva. Gradacija nemoguća. Ako si „malo tužan“, onda i nisi tužan. Samo te nešto iznerviralo ili zabolelo, proći će. Otići. Tuga ne odlazi. Ne predaje se. Nemoguće je zaobići. Ne prolazi vremenom. Ne nestaje. Kad plačeš, raduje se. Kad te boli, hrani se. Dok ti se lice i telo grči, a u srcu te probada, tuga orgija. Tuga je tvoj najbolji neprijatelj koji te nikada neće napustiti. Uvek će biti sa tobom. I u dobru i u zlu. Naročito u zlu.
I ne, nemam ja tapiju na tugu pa ovde držim predavanja kao gostujući profesor. Vidjala sam i teže i gore tuge od svojih ličnih. I gledam ih, na žalost, još uvek. I bole me. Jer tuga boli. Fizički.

Samo primećujem. Kontempliram kao i uvek i možda i nisam u pravu, što je često slučaj. Ali imam iskustva sa ovom aspidom, pa reko’ da ga podelim…zlu ne trebalo.
Često me tuga napada, imamo vrlo blizak odnos, gotovo prijateljski. Kad osetim da će da naidje i kafu pristavim. Pa sednem i čekam da vidim koj će moj opet od mene. A ona vazda nešto traži, čeprka, ispituje, iskušava, kao kad vam dodje komšinica ogovaruša na kafu pa ispipava teren, a vi pazite da ne bubnete nešto što će ona posle da ukrasi i nadgradi, pa sve odgovarate sa „Da“, „Ne“ i „Ma jeeeel?“…
Tako i ja. Ona dodje, udobno se smesti, zagrli me čak, i počne. Da rovari, blebeće, zapitkuje…ja je odjebem, ona nasrće kao besno kerče, ja na ignor stavim, ona opet…dok se ne umorimo.

I onda obe ćutimo…svaka u svom ćošku, zamišljene, besne.
Ja besna zbog toga što me uvek povredi kad dodje, ona besna jer ne može da me promeni i uzme za taoca.
Ne dam bre. Nije tačno da se od tuge umire. Sa tugom se živi, kao što rekoh. Ako ne pustiš da živi ona tebe.
Uhvati me povremeno nespremnu, da se razumemo. Na spavanju, često. Valjda ne može drugačije. Pa se probudim vrišteći od nesnosnog bola. I tog dana me vuče za rukav, šapuće mi, prati me u stopu, ne da mi mira. I tog dana ja se ne javljam nikom. Dok je ne oteram. Kad pustim muziku do daske ona plače. Kad igram po kući, ona čupa kosu. Kad se smejem sa prijateljima kipti od besa i razmišlja kako da me udavi. A kad me baš, baš uhvati i osetim da ne mogu dalje da se otimam, ja uzmem telefon u ruke i kažem joj: „Beži, sad ću da pozovem….“ 🙂
I ona onda ode gundjajući nešto, jer zna da ću sigurno pozvati nekog ko zna da je otera. Da mi pomogne kad ne mogu sama. Tu sam lekciju jedva naučila. Da ne mogu sve sama. I da ne treba. Jer tuga najviše voli samoću. Jedan na jedan.
I neka vas niko ne laže da je tuga izlečiva i lako pobediva. Nije brate. Često mi je, recimo, u sred žurke u kafani na ramenu i pita me kako me nije sramota da se smejem i pevam…ne shvatajući da je ima u svakoj pesmi, u svakom mom osmehu. Oćutim ja to, i nastavim po svome. Nekako mi najbolje ide kad uspem da je ignorišem.
Uhvati me povremeno, otimam se, borim, savladam je, umorim…pa se vrati opet u nekom drugom obliku, novom odelu, prepoznam je lako. Jer tuga, kao i smrt, ima lice. Ne znam koliko ću ja, koliko će svako od nas, uspeti da sačuva sebe u toj borbi.
Znam samo da joj nikad neću dozvoliti da me otruje.

Jer umem samo da volim.

Naučila me ova mala što vam maše iz mog srca.