-Ćao ovaaaj, ja doš’o da se dogovorim za izložbu, iiii, ovaaaj, pojma nemam, ovaj sad nije tu, da postavimo da postavimo da postavimo i kad da postavimo, pojma nemam, kad, kad, kad, pravo da ti kažem, pojma nemam, mislio sam da se vidim prvo sa J. , ovaaaj, da se vidimo ovde, pojma nemam, u ovoj sali smo se dogovorili oko pola dva, ovaaaj, i da vam kažem, pojma nemam, ne znam gde će da bude, valjda ovde, onde, pojma nemam……- skakutavo se premeštajući s noge na nogu i upadljivo afektirajući, hiperaktivno i užasavajuće brzo je govorio mladi čovek koga sam istim povodom videla pre samo nekoliko dana, i tad mi je delovao jako mirno, jer je jedva govorio, gotovo nečujno.

 Moja prva, instinktivna reakcija je, o užasa – smeh, koji me je potpuno nekontrolisano obuzimao.

A onda, jedva sekund pre nego što izleti iz mene, zamrzao se pred grozničavim, unutrašnjim monologom:  

Nemoj da se smeješ, budalo! Jebote, nestali mu lekovi, sigurno…ovako ću ja jednog dana…a šta ako odem u drugu stranu pa postanem agresivna?! Jadan momak…svi smo jadni…i bolesni.

I onda shvatih da se nisam danas ni jednom nasmejala, onako zdravo, od srca.

Za juče nisam sasvim sigurna, ali mislim da nisam ni juče.

Ništa mi nije bilo smešno.

A tebi, kad ti je poslednji put bilo do smeha?

Ne očekujem stvarno odgovor, ne razmišljaj toliko, onako pitam, bezveze…

Tagged as: