Imala sam neki problem s posteljinom. U stvari, ne trpim pod dupetom i za odozgo  ništa što nije mekano (ne smejte se, provalila sam vas, ne odnosi se na muškarce nego na posteljinu) i zato imam uglavnom one, frotirne. Što se ne peglaju, jer ne  peglam, što se ne štirkaju, jer mrrrzim štirak, samo staviš omekšivač u nji’, legneš lepo i zaspiš. I spavaš ko bebac pod uslovom da ne sanjaš Mariju iz Bonuksa. Medjutim, ta posteljina, milion komata šićerno roze boje, srolnavala mi se noću pod guzicu i primoravala me da zorom ustajem uz psovke i kosim hicem, jer mi pundravci u guzici nisu davali da ostanem mirna, pa čaršaf nadjem negde u predelu vrata, svakojutreno. Ondak popizdim i odem i kupim najveći izum u istoriji čovečanstva posle papirnih maramica i toalet papira, posteljinu s lastišom! O sreće moje nevidjene. Bledozelene. Uz to i kupim nešto što se zove čupko al’ nije čupavo nego samo mekano i mnogo lepo za odozgo. A nije muško. I sad spavam k’o beba.

A kad se probudim ostanem da uživam u krevetu još neki minut, i razmišljam onako sanjiva šta ću dalje. Ako ne radim, k’o danas.

(Kad radim ne razmišljam, tad me onaj gospodin koji je velikodušno pristao da me uzme za ženu (čuj, on će mene da uzima, da l’ stvarno mislite da je on mene uzo dok mu nisam objasnila da tako treba?) e, tad me on probudi lagano ko Šurdu, pa se onda ja manito spremam da ne zakasnim na pos’o, iako stoka radi od devet, stoka trči da ne zakasni redovno.)

E, sad sam se probudila u deset i petnes, shvatila da me sunce ne jebava i da je napolju smuljgavo i bljak, setila se da bi’ morala kasnije da odjezdim do mile mi gospoje mame da se divim kako je očistila plafonjere u obliku malih plastičnih sunčića sa sve zracima, cirka pedeset kvadrata, da su Egipćani izmislili plastiku garant bi take iste stavljali u piramide u čast onog boga Ra, i da se dogovorimo kad će da kreči, odnosno, majstor da kreči, ja da čistim, ona da komanduje, usput da svratim da nešto dubokoumno prozborim o kulturi za jedne novine, časkom (kulturo, eve me, velegrade proguni me! – zar nije dovoljno dubokoumno?) i da gospoji mami podignem penziju, jebla je kartica za bankomat kad nume da je gurne, stoput sam joj pokazala kako se to radi da je jebla…i ooodma mi se brate smuči lepo i subota i sve.

Onda se setim da bi trebalo da napišem par miliona mejlova koje sam vama ‘tela da pišem, ponaosob, al’ sam bila il’ lenja, il’ u gužvi, il’ samo lenja, pa mi onda proradi kenac da bi mogla da vi pišem pisma i okačinjem na blog, al’ bilo bi glupo, jelte, pa se setim da iz mog sela znam samo Bubu i mene da blogujemo i Rizingera, eno ga u blogroll-u, on piše o muzici i to odlično, i da je bre to sramota, a ovi Borani ima i kolko oćeš, a mi geaci ništa, pičkanammaterinadanampičkamaterinanepismena (jel tako Zih da se ovo piše sastavljeno, sve?), pa se onda setim da je bolje što moji ne bloguju, jedva fejs znaju da koriste, pola grada ne bi sa mojom personom govorilo da čita moje blogove, a druga polovina sa Bubom, pa se setim da me neko linkov’o preko fejsbuka pa mu čestitam i zahvaljujem na tem, znam da je to što me voli, al ga ovim putem umoljavam da to ne radi više, jer ja da oću da svi znaju da blogujem ja bi okačila linak sama, sasve ime i prezime tamo i još ponegde, pa onda ne bi više mogla da se kano orlušina obrušavam na svoje bližnje i pcujem kako mi Blog reko, n’o bi morala da glumim finoću i da pazim šta pišem, a ja moj blog volim što mogu da pišem šta oću o kome oću i kad mi se ćefne, a ne da se reklamiram.

Ovde još jedino mogu da se ispovraćam ko čovek, ne terajte me da menjam adresu, umoljavam ve.

I tako ja razmišljam i skapiram da mi čoek otišo na poso i da nema ko da mi turi lonče pa moram sama i mnoooogo se iznerviram što ću da ustanem a kafa nije gotova. I onda rešim da ustanem, i usput razmišljam kako bi se predstavila vama što me, kobojagi, ne znate: Da, jeste, ličim na Meg Rajan, fala, samo na onu Meg što je tek primili na Beti Ford kliniku za odvikavanje od hrane i usput će da joj podvežu želudac, na onu Meg što ne posećuje frizera redovno već uzima stvar u svoje ruke (ko da su makaze neko čudo) , da hvala, da sam lepa znam i sama, zato sam glupa, to je od blanša. Aha, jeste, ovo je moj bade mantil, unapredila sam poizvodnju kad mi umrla tetka u Švajcarske  i ostavila mi tri para pidžama, rasparnih, sandale braon, dve majce i bade mantil, plavi. Evo, da ga sad nemam ne bi imala u šta ruke da obrišem pošto je skot opet bacio peškir za ruke u korpu a drugi nije okačio. Jeste. Fala joj do neba. Fala joj isto ko i za ono što sam se tri meseca jebavala u matičnoj službi (i to preko veze) da dobijem papir da je umrla zato što se po Švajcarske udavala za papire a nikom rekla nije, pa kad stigla smrtovnica s nepoznatim mi prezimenom mene uvatio smej a otac teo da mi rikne na ma’, njegova sestrica od sedamdeset četri godinice nije mu rekla šta je radila, kuku mene doboga. Pa ja najebah dok sve dobih i prevedoh i overih i …. ubila bi je vlastoručno posle onolike jebancije da već nije jadna umrela, majke mi mile.

moje-coshe

S ćošakom od kaiša bade mantila tetkinog sam obrisala objektiv na telefonu jer još nemam fotoaparat onaj digitalni da vam slikam moj ćošak. Da znate gde dobijam inspiraciju da kenjam ovoliko. I da se kurčim pošto mnogo volim ovaj montor, pa se svima falim. Tu su još i kafa blogerka, koju ja više volim da zovem Černobilka jer isti efekat ima, od dva deci, sluške Tompsonke, kad slušam svašta da ne šizi komšiluk i muž mi voljeni i da mačak ne natovari zavežljaj na rame i pobegne od ludaka u nepoznatom pravcu, felna za diskeovi, staje cirka sto komata, koka kola da prošuškam, što bi rekla Zih, skener koji čeka eonima da skeniram onaj milion fotografija koji sam planirala, a kukala sam čoeku da mi kupi jer mi je neophodan, il da kupi il ja da crknem, i on jadan kupio. Štampač zapeko pa sam ga miknula da mi ne pravi gužvu. Iznad se vidi ćošak od slike koju mi Buba kupila i koju najbolje obožavam, na njoj je mačka sijamska koja sedi na stolu i ima crvenu leptir mašnu. Jebem li ga što.

U stvari sam ovim nespretno pokušala da vam kažem fala. Da vas nemam, bila bih jutrom malko usamljena, pošto niko drugi neće da me trpi dok ne popijem prvu kafu. A i do druge me zaobilaze.

*Edit: navatala pristojan aparat i slikala moje ćoše ponovo, da se ne brukam s onom mutnom slikom.