Plakala sam sinoć. K’o kiša. Opet sam se suočila sa čistim zlom i čistim dobrom, za koje sam mislila da ne postoje. Da nije sve crno-belo, tako sam mislila, i zajebala se, priznajem.

Gledala sam čisto dobro: devojčicu Aleksandru, ovu u belom prsluku:

Devojčicu kojoj su, napokon i konačno, ponovo ugradili protezu, veštačko oko, gledala sam ovu devojčicu kako se smeje, presrećna, i plakala sam.   “Danas sam najsrećnije dete na svetu”, rekla je ona, a ja plakala još jače.

Aleksandrin osmeh koštao je osam hiljada evra. Operacija u Štutgartu je vratila Aleksandri oko.

Oko koje su joj iskopale “drugarice”. I pritom povredile vratne pršljenove zbog kojih još nosi kragnu. To bilo prošle godine.

Ljudi kao što smo vi i ja, bez banke u džepu i u konstantnom minusu na računima skupili su pare da joj vrate osmeh. Nisu joj pomogli ni roditelji tih monstruma, (možete sad da me napljujete, al’ ja drugačije ne mogu da nazovem živo svesno biće koje je u stanju da drugom gurne prst u oko i iskopa ga, pa makar imalo i jedanaest godina), roditelji koji bi trebalo, da zakona ima, pošto im “deca” nisu krivično odgovorna da završe u buksi jer su ih odgajali da postanu monstrumi, roditelji koji bi trebalo da plate do dinara ne samo operaciju nego i čitav život da plaćaju da nečim, ne znam čim, ublaže štetu koju su njihova čeda nanela srcu i duši ovog deteta….nigde niko ne pominje ni ko su deca, niti šta se i da li se išta preduzelo kako bi bila kažnjena, nekako. Kako god. Pet dana nevoženja rolera. Oduzet mobilni na mesečak dana. Dva’espet po guzici. Halo? Ima li koga tamo, s one druge strane?

O državi da ne govorim. Nemam šta. Osim da psujem. O onima što su mogli da pucnu prstima i reše finansijski problem deteta kome je osim oka nedostajalo još mnogo toga takodje neću. Mogu samo da koljem. I da postanem monstrum, isti kao i svi oni.

Edit: a sad zažmurite i zamislite kako nekom, bilo kom, gurate prste u oko, napipavate očnu jabučicu i sve ono što ide uz to, i čupate ga. Sopstvenom rukom.  Možete li? Odvratno? Grozna sam?

‘Ajde?! Što sam grozna? Pa to kod nas i deca mogu da urade.

Tagged as: