Kad sam ja bila mala, a ima tome koja decenija, imali smo jednu rugalicu za lažove: „Ko laže, taj i krade, ko krade, ide u zatvor, ko ide u zatvor ima vaške, a ko ima vaške mi se sa njim ne družimooooo!“

Lažov, automatski okarakterisan i kao potencijalna lopovčina, zatvorska mušterija i vašljivac, uvek je bio duboko povređen i užasno postiđen, jer je em uhvaćen u laži, em anatemisan makar na kratko iz društva.

„Plemenski savet“ od cirka desetak klinaca starosti od šest do deset godina odlučivao je o kazni za lažova. I tu kaznu lažov je uvek i bez izuzetka morao da izdrži. Da bi ga primili nazad u društvo. Da bi se igrali, družili, razgovarali. Laž je bila, čak i u našim detinjim mozgićima, prapočetak puta kojim ne sme da se krene, jer vodi u mnogo gora sranja. A kazne i nisu bile neke, samo ne pričaš s lažovom jedno tri dana, ignorišeš ga, ne zoveš ga napolje kad svi izlaze, ne voziš bicikl sa njim – vaspitno-popravno delovanje.

I tako od lažova nije postao ni „kradov“, ni štićenik KP doma, a vaške možda i dobio negde usput, ali, ko i nije, jebi ga?

Sad da neko dete izađe na ulicu i isto arlaukne, ne znam šta bi bilo, majke mi. Lopova i sudskih mušterija kol’ko ’oćeš, nikog bre nije sramota, a laž postala prirodna pojava, lažu ljudi bez da trepnu, u oči te gledaju i laaažuuuu.

Pa se nešto mislim, da se uvede ovaj dečji sud časti, a? Pa kad zapevaju horski, k’o „Kolibri“: „Ko laže, taj i krade….“, pa kad kazne izopštenjem iz društva na neodređeno vreme, pa kad se okupe oko okrivljenog i onako kao horda malih, ljutih divljaka izbulje oči u njega i smišljaju mu kaznu, baš da vidim da l’ bi ga bilo sramota…

Pametni ljudi ta deca, ozbiljno vam kažem.