Jesi l’ čuo da će sutra padati dinari s neba?
– Nisam.
A je l’ veruješ da ima tica što donosi kolače?
– Ne verujem.
Jesi l’ čuo da ima negde gde je stalno leto?
– Nisam.
A jel’ veruješ da u radiju žive mali ljudi?
– Ne verujem.

Pa marš onda iz naseg sokaka kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam na pola, kao lebac!
Eto!

(Miroslav Mika Antić)

******

Da, detinjasta sam.

U stvari nisam.

Samo još uvek čuvam i negujem dete u sebi.

Ono isto dete koje voli da gleda crtaće, pravi kolače od blata i igra se kr-kr sa dečacima.

I pravi rakljice i duvaljke.

I gađa se kamenicama iza dva bedema.

I vozi bicikl bez ruku, povremeno i bez nogu, nosa, kolena.

Danas je moj dan. Svetski dan deteta.

I to, i činjenica da volim da se igram a znam neke koji se ne igraju ama baš nikad, i strašno su ozbiljni i odrasli i bave se samo globalnim zagrevanjem, pitanjem kako da zarade pare i kupe ono što im ne treba kako bi im zavideli oni koji ih ne vole i ništa im u životu ne znače (pročitala negde pa parafraziram), svetskom krizom, politikom…ama svim i svačim osim sobom, naterali su me da napišem ovo čudovište od teksta.

Čudovište koje plaši te, “odrasle”. Koji su zaboravili na dete u sebi.

A deca se ne plaše čudovišta. Ona ih izmišljaju.

Znači, ovaj tekst jedno neozbiljno dete posvećuje odraslima i ozbiljnima.

Anyhau/enihow, kako god da se uzme, nadam se da će ih bar malkice uplašiti.

Da se sete detinjstva i potraže pravog sebe negde u lavirintima “teškog života” u kojim su ga ostavili samog, u mraku, da plače.

Jer, kad dete ostaviš za sobom, zaboraviš ga i zapostaviš, ono je tužno i usamljeno.

I tvoj odrasli deo, i dalje neraskidivo vezan za to dete, iako ti to poričeš, postaje isto tako tužan i uplašen, usamljen čovek.

Jer nema sa kim da se igra kad je sam, pa se ne igra uopšte i ljuti se na one koji se igraju. I kad su sami.

Nema ko da mu obriše sline i suze kad je tužan, pa ne sme i ne ume da plače i tuguje.

Nema sa kim da se smeje crtanim filmovima, pa ih i ne gleda. I ne smeje se, jadan.

Nema društvo za zabavu pa mu je uvek potreban razlog za brigu. I društvo za istu.

Raduje se na silu jer nema ko da ga podseti da je svaki novi dan razlog za radost.

Razočaran je, ljut, isprepadan.

Dabome, kad tamo negde, u nekom budžaku, samo i tužno, čuči dete kakvo je nekad bio.

Razočarano i ljutito što je zaboravljeno.

Odaću ti jednu tajnu:

Ja, Tamara, uvek imam s kim da se igram, da pričam, da se radujem. Uvek ima ko da mi obriše i suze i sline. Imam sa kim da gledam Ledeno Doba, da se smejem.

Ima jedna devojčica, tu, u meni.

Šaputalica se zove.

Svuda je vodim sa sobom otkad znam za sebe.

Vesela je, smešna, čudna, blesava malo, uvek spremna na akciju, ničeg se ne plaši, voli da se igra u blatu i ne brine da l’ će da se isprlja, povremeno pravi sranja, odere kolena, ustane, pljune na prst, namaže oguljotinu, otrese dupe i nastavi dalje. Mnoogo je zabavna.

Ne bih je menjala ni za kakvo društvo na svetu.

Ne bi imao ko da brine o meni onda. Bila bih ogorčena, otrovna i povremeno zla ženturača.

Ovako, ona mi ne da.

Podseća me ko sam:

A izvini, da te pitam tebe nešto ja, je l’ se sećaš ti gde je dete koje si ostavio za sobom i kako izgleda?

Je l’ se družite, igrate, plačete i smejete se zajedno?

Ne?!?

Onda, marš iz mog sokaka kad ne umeš da sanjaš!