Kad sam imala pet godina bila sam mnogo glupa. Dobro, znam, i sad sam mnogo glupa, ali, u to vreme moja tupoća je bila mnogo uočljivija, nekako se izdvajala, bila prosto jedinstvena. Sad to više i nije za hvalu, sad kad ima tol’ko glupih, al’ taaad….eee, to je bilo vreme….
Malko odlutah od teme, nećete mi zameriti, znate da sam…je l’…
Elem, malo potpomognuta svojom tupičatošću a malo više zato što mi je majka redovno čitala bajke (uzgred, je l’ se i vama čini da su bajke u stvari sado-mazo horori gde uvek neko nekog ukoka? Mislim: Snežanu truje maćeha, lovac vuku raspori tibu, drugi lovac prikolje divlju svinju i izvadi joj srce, Bambiju ubili mamu, lija davi petla, a ja plačem naglas: “Neeemoooj mama lija da davi petla, neeemoooj!!!”) E, pošto je moja zatupasta pravolinijsko-bukvalistička priroda bila potpuno netolerantna prema svim oblicima nasilja, men’ onda davali da čitam “Politiku”, pa kad sam i tu slinila i rondzala, onda digli ruke i dali mi telefonski imenik, e, tu se vala nema na šta plakati!

Ono, mojoj majci ostala navika da mi čita naglas, i to horor teme, pa i dan-danas, čim me vidi otvara novine i traži crnu hroniku: ko koga istranžirao i spakovao u sandučar od četristo litara odma’ pored kesa s graškom, gadja gde bio zadnji zemljotres sa najviše poginulih bolje nego Seizmološki zavod, ima evidenciju o masovnim ubicama veću nego Interpol, i pouzdano zna ko je krao drva iz šupe, valjda poslednji izveštaj sa jutarnjeg brifinga u labosu gde skida otiske sa cepanica, jebem li ga, ili samo navikla da mi čita bajke, što je verovatnije.

E, jedina bajka sa životinjama koju sam u stvari volela je bila “Mačak u čizmama” , ne pitajte zašto. Valjda jer je mačak na slici u knjizi bio strašan dasa sa šeširom i perom i crvenim kaubojkama, i sve ih je zajeb’o. Sigurno zbog toga.

Uglavnom, išao je na dve noge, pa sam ja svog tadašnjeg mezimca po imenu Crnko (očekivano glupo, je l’ da?) mučki postavljala na zadnje noge i vukla ga za šapice, mučenika, učila ga da hoda k’o bebu. A kad sam shvatila da ne može, znala sam da je to zato što nema čizme. Umem ja i pametna i visprena da budem, a?
U svakom slučaju, mačak mi je otet i dat na usvajanje,a moja zločinačka priroda pronašla je svoju karmičku kaznu pre nekoliko dana. U moj, odnosno u naš život, pošto je došao na rodjendan mister Whisperera, uskočio je Gruja, mačak, bez čizama, ali podjednako opasan. Mlad, lep i prgav. I uvek gladan. To je presudilo. Posle obostranog njuškanja njih dvojica su se, žvaćkajući slaninicu potpuno i neopisivo zavoleli, a ja sam ispala iz kombinacije, osim kad im prinosim klopu. I evo, upravo sad, onaj matori koji “ne podnosi mačke” spava i na ledjima mu pufna od tri meseca, takodje spava i obojica predu.
Ma, šta predu, jebote!? Hrču.
Naravno, Gruja je teška dupeuvlaka, i u znak zahvalnosti ruci koja ga slaninom ‘rani, čak je legao potpuno egzaltiran na njegove smrdljive čarape na podu. Da ne pominjem da mu liže ruku i trlja mu njuškom stopala…što jasno implicira da ja nikako ne mogu da pobedim u ovom natjecanju. Makar iz higijenskih razloga.

I po staroj narodnoj: “Ako ih ne možeš pobediti…” odoh da im se pridružim.

Valjda neću Gruju da probudim?

Jer ako ga probudim…ko bre da spava na terasi, vidi sneg kol’ki je???