K’o nekad u osam

Jeste, gadno je danas čuti sirene za uzbunu. Užasno, jezivo, teskobno.

Sve te muka u’vati i želudac ti se zgrči, napravi neki čvor.

Mada, da se ja pitam, puštala bih ih da urlaju svakodnevno.

Jer nam je memorija kao kod akvarijumskih ribica. Zevkamo okolo kao gupike, sunce mu jebem, i svi se prave kao da se ama baš ništa ne dešava dalje.

Da se obeležava neka godišnjica nečeg što je bilo tako davno i daleko. Prisećamo se gde je ko bio i šta je radio tada.

No, rasprava o tome bi sad zašla u lične stavove, a ja ću pokušati da danas, na dan koji me višestruko užasno lično pogađa, budem potpuno objektivna i lišim sebe ličnog stava, skoro pa bezlična.

Hoću zato da pitam, naravno retorički, ne očekujem odgovor: a gde smo danas?

Da li će večeras u 19:45 samo sirene biti to što je grozna i gadna uspomena na bombardovanje?

Zvanična statistika kaže da je tokom NATO bombardovanja poginulo oko tri i po hiljade a ranjeno više od dvanaest i po hiljada ljudi.

Da nabrajam koliko je od toga civila, pa opet od toga dece? Ne pada mi na pamet, izguglajte.

Dovoljno mi je jezivo to što znam:

–    Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara po 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 “kasetnih bombi” od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.

– U bombardovanju SRJ uništeno je i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga.
–  Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.
– Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije – u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane “grafitne bombe” za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
-Ukupna materijalna šteta procenjena je na 100 milijardi dolara

Dalje, ali mnogo važnije:

Mart je mesec borbe protiv raka. I ako vidim još jedan status na FB gde se copy/paste sistemom pozivaju prijatelji da stave taj-i-taj status ako imaju nekog koga poznaju obolelog ili umrlog, brisaću i njih i FB i jebaću majku milu nekom.

Imam bre ja. Umrla mi je ćerka od toga. I devetoro komšija iz uličice od sto metara. Od čega 20% dece, ’oćete u procentima?

Na svakoj je kući u ulici po jebena umrlica. To mu dođe 100%.

Hoće li glupavi statusi da ih vrate? E, jebem vam status da vam jebem. Svih dva miliona i šesto hiljada korisnika FB u Srbiji bi onda moralo da stavi takav status, je l’ ste svesni toga?

Mislite da samo vi poznajete nekog bolesnog ili koga je bolest odnela?

Aj’ malo čitajte:

– U Srbiji godišnje od raka oboli 35.000 ljudi, dok 21.000 stanovnika umre od te bolesti, pokazali su podaci Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”

– Od 2006. godine beleži se nagli skok stope kako incidencija tako i mortaliteta, što je posledica NATO bobardovanja iz 1999. godine, kada je bačeno 15 tona uranijuma ili 186 milijardi bekerela

– Zabrinjava stopa preživelih pacijenata, koja od 2001. godine (45 odsto) beleži stalni pad i sad iznosi 39 odsto

– Nedeljno troje dece u Srbiji oboli od kancera

– Prema pisanju prištinskog lista “Ekspres”, Kosovo je postalo vodeće u regionu po broju umrlih od raka, od kog godišnje zbog povećane radioaktivnosti premine oko 5.000 stanovnika, što je trostruko više nego pre rata.

– Koliko je problem s osiromašenim uranijumom ozbiljan, najbolje govori podatak da je od 225 italijanskih vojnika koji su boravili u sastavu KFOR-a na Kosovu, njih 45 umrlo od malignih bolesti, dok su kod 25 rođena deca sa genetskim anomalijama.Italijanski vojnici su pod stalnim nadzorom zdravstvenih službi svoje zemlje, dok je u Srbiji VMA prvih pet godina posle bombardovanja pratila zdravstveno stanje oko 4.000 vojnika, starešina i dobrovoljaca, ali taj period nije dovoljan, jer se posledice javljaju posle tek 10 do 15 godina.

-Sa praćenjem se u Srbiji prestalo zbog nedostatka novca.

-Precizno se ne zna koliko je NATO ispalio projektila sa osiromašenim uranijumom na područje Srbije, pošto NATO tvrdi da je ispaljena 31.000 projektila, Vojska Srbije da je naša zemlja zasuta sa oko 50.000, dok Rusi tvrde da je ispaljeno čak 90.000 projektila

– Doktor Radomir Kovačević, toksikolog Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu “Dr Dragomir Karajović”,  kaže da je posle okončanja NATO agresije počela delimična sanacija životne sredine, ali su od osiromašenog uranijuma očišćene samo četiri lokacije na teritoriji jugoistočne Srbije, jedna dekontaminacija je sprovedena na poluostrvu Luštica u Crnoj Gori, a ostalih 107 na teritoriji Kosova i Metohije “nisu ni pipnute”

– Do sada su ispitane četiri grupe ljudi, pri čemu je početo od dokazivanja uranijuma u biomaterijalu, a potom su praćene posledice u organizmu i oštećenja vitalnih organa, jer uranijum nije samo radioaktivan, već je i veoma toksičan elemenat. Tokom ispitivanja utvrđena su rana oštećenja bubrega, krvnih elemenata, ali i ozbiljne anomalije kod dece – kazao je Kovačević, podsećajući na slučajeve blizanaca iz sela Bratoselce u opštini Bujanovac, koji su imali znake Daunovog sindroma i devojčice Nikoline, koja je rođena bez očiju. Dr Kovačević kaže da se kontinuirano prate posledice emitovanja osiromašenog uranijuma u životnoj sredini, ali i posledice po zdravlje stanovništva i podseća da je tokom 2002. godine ispitivano 29 ljudi koji žive u mestima koja su bombardovana osiromašenim uranijumom i kod većine je potvrđeno prisustvo uranijuma u urinu.

– I britanski fizičar Kit Baverstok tvrdi da je Svetska zdravstvena organizacija, pod uticajem SAD, iz jednog izveštaja Ujedinjenih nacija izbacila podatak da je oružje sa osiromašenim uranijumom koje je korišćeno u bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine opasno po zdravlje i kancerogeno.Baverstok se u svom istraživanju oslanjao na rezultate istraživanja dr Aleksandre Miler iz radiološke laboratorije Ministarstva odbrane SAD, u koje je imao uvid i koje je, kako je istakao, nedvosmisleno pokazalo genotoksičnost osiromašenog uranijuma.

– fizički poluživot uranijuma je 4,5 milijardi godina

*Za Jovanu, Katarinu, i sve one koji danas neće imati prilike da se zgroze na zvuk sirena.

Za sve tadašnje, sadašnje i buduće žrtve.

23 thoughts on “K’o nekad u osam

  1. Ništa vala. Ja to više za one koji se ježe na zvuk sirena i ne bi da im se time kvari raspoloženje danas. 😯

  2. Ja imao 19 godina tada i bio maturant… a Niš su rokali do besvesti, dan-noć… bez prestanka… neko im se bio zamerio ovde očigledno, jebem li ga. Grafitne bombe svaki dan, rokanje skladišta Jugopetrola u 4 ujutru (Niš svetleo kao u sred podneva u junu mesecu), kasetne bombe u dva najgušće naseljena grada (velika pijaca kod tvrđave i Duvanište). Bila valjda neka odmazda za 7 pogođenih aviona, šta li je… Posle pričali dunuo vetar pa malo zaneo kasetne bombe. Imali po sat vremena odmora dnevno između 7 i 8 – valjda to nam dali hleb da idemo da kupimo. A posle su pričali oni Turski piloti probijali zvučni zid iznad grada po izbacivanju svih bombi, zajebavali se ljudi jebiga…

    Sve u svemu, neke stvari valja zaboraviti. Zaboraviti ali ne i oprostiti.

  3. e da znas ja ovo citao na mobilnom dok sam bio na kontroli u bolnici, naravno ono moje, rak, ali ne znam kako se na mobilnom ostavljaju komentari seko…. svasta sam tada teo da napisem, ali i bolje da nisam, barem ja znam kako ti je i barem ja znam kako dozivljavas… e sad, oni koji nemaju direktan dodir ni ne mogu da shvate… ja se ni na koga ne ljutim. nemoj ni ti, nije dobro za liniju :-)))

    http://nemresbilivit.bloger.hr

  4. @perlice: tužno je i istina je. To su fakti. Jbg. Ne mogu da “pucam” ali moram da podsetim, to mi je obaveza. I lična i ako hoćemo profesionalna.

    @Veljo, mogu samo da zamislim, moji tereni su bili mesta gde se bombarduje, ili možda i ne mogu sav užas da shvatim…ne zaboravljam. Ne smem. Pre mogu da oprostim, zbog sebe, ne volim da skupljam mržnju u sebi, truje…

    @pepe, nas dvoje se uvek razumemo. Fališ, druže i koleZa. 🙂

    @Bato, slušaj vamo: zbog radi linije, mi se ne ljutimo. Zbog radi mozga mi se trudimo da pamtimo.
    Zato što znamo kako je, naučili smo da ne valja biti ljut, a i na koga? Na koga ti da se ljutiš, na koga ja? Nema tu ljutnje. Samo pokušavam da kažem da pre nego se nešto prilepi na status ili gde god treba uključiti mozak, jer mnogi pate, i to im neće pomoći da im bude bolje, samo će ih povređivati. Mene ti statusi povrede, ne znam zašto. Možda zbog ispraznosti i beskorisnosti.
    Ljubim ja tebe i držim palčeve da je sve dobro.
    Voli te sestra.

  5. I moja plava oka dva su tamo negde i nijedan jebani status ih nece vratiti.
    Ali su tu u meni i ja ih cuvam!

    Podaci su katasrofalni a majmuni se isprdjuju i na drugim zemljama, ogromne kolicine zaliha na taj nacin odbacuju a da u isto vreme testiraju i ljude koriste kao pacove…
    Iskreno mrzim sirene i kad god ih cujem u meni bude tugu , bedu i nemoc. A kod nas u Boru su ih vratili kao u ona srecna vremena kada su rudare podsecali za posao. Bilo mi je pretesko a svakog jutra mi oduzmu koji minut zivota. Prosto mi ukradu, otrgnu …

    Podsecanja moraju da budu i da nas trgnu povremeno. ALi moramo da idemo napred i da gledamo napred, da se borimo.
    Naravno , nismo kamen, masina ili bezosecajni roboti, osecaji su tu da nam suze navru…
    Ljudi smo! 🙁

  6. I moj otac je umro od tuge ali i od raka. U svakom slučaju od nekog sranja. Majku su mu ubili jedni, njega bombardovali drugi bezdušnici. Sve u svemu, zajebano je živeti na ovom poluostrvu između čekića i nakovanja. Kao što se zna, sila Boga ne moli. Kada će i da li će doći sudnji dan, ostaće da vidi svako na svoj način. Nekome će doći za života a nekome verovatno posle. Živi bili pa videli u ovom ili onom životu.

  7. Ih bre,nisi IN! Sad je moderno biti pro bombardovanja, misliti ko koga krese, takve neke evropske stvari,a ne ti zapela sa nekim podacima i realnim, licnim tugama. Cu te izbrisem sa fb prijatelja,a onda odmah da stavim status ljigave sadrzine. Dodatak: niko od zvanicnika nije polozio niti jedan fucking cvetic zrtvama bombardovanja. Obrazlozenje: nije JUBILARNA godisnjica! E,tacno mi dodje zao sto nas nisu istrebili.

  8. @Miljo: to je ono što mene nervira, ta kolektivna amnezija.

    @Deda, pokušala sam to da poentiram: svi imamo nekog ko je “otišao”, municija se i dalje istresa po nekim drugim nedužnim civilima, treba se povremeno trgnuti.
    A da život ide dalje…pa ide, jebeš ga, živimo ga najbolje što umemo, ali nemojmo zaboravljati.

    @Branko: videćemo svakako. Tamo ili ovde, lepo reče, na ovim ludim prostorima ludi vetrovi duvaju…

    @magi: i meni povremeno dodje žao, Šta povremeno? 😯 Muka mi je od nas samih, al’ drugima ne priznajem.

    @Mahlat: …za sve…

  9. Naježila sam se i slažem se sa svim što si rekla. Kada vidim te statuse povraća mi se 🙁

    Nakon bombardovanja mnogo ljudi iz moje okline su dobili rak odjednom i to bombardovanje ću pamtiti po tome. Bila sam treći razred osnovne škole i osećala sam se kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama i da padam. Nisam znala ni gde padam ni kako da se zaustavim. Posle tog užasa, ništa više nije isto. I nikakav FB status ni bilo šta slično ne može da vrati vreme ni ljude.

  10. Odličan tekst. Tužan, poražavajući, ali istinit i direktan i zbog toga odličan. Uvek se obradujem kada naiđem na slične slobodoumne tekstove jer vraćaju nadu u ljude. I sam pokušavam da pišem o sličnim apsurdima u našem društvu i trgnem ljude iz letargije. Ukoliko budeš imala vremena svreti na http://pogledizugla.blogspot.com/
    Pozdrav

  11. Posle takvog članka i mnogih komentara ostaje mi samo da kažem-žao mi je nedužnih žrtava, kojih više među nama nema, ali i budućih, koje će to biti zbog posledica njihovog bezdušnog bombardovanja.

  12. Prvo sam htela da za ono, buduće žrtve, kažem, ne znam ni sama šta, ali iskreno nešto u smislu, dogodilo se ne ponovilo se, a tek onda sam shvatila suštinu tj. na šta ste mislili:( Često, čovek hteo ne hteo, mora da ostane nem, ili da zanemi, na dešavanja koja jesu, ili kao ova, koja su bila. Gorčina ostaje i svako je oseća onoliko dugo koliko boli, a da boli, to je , na žalost, konstanta.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *