Povraća mi se. Onako, baš. Nabila sam se u ćošak, hiberniram i zamišljam sebe u akciji: kako, na primer, čim u avgustu umočim guzicu u Ohridsko jezero nastavljam da plivam…čak do Albanije. Šta fali, nije ni tamo tako loše. Znam da opsujem nekom majku ako baš zatreba, umem da kažem i ‘fala lepo i dobro jutro. I burek da tražim. Više mi valjda i ne treba da razumem. I tamo ‘oće dobro magare. Da rinta i vuče. Šta će ti da razumeš jezik? Da sam sad na primer onaj član EU što ovde doš’o dobere višnje i priča kako mu lepo ki na odmoru ne bi razumela da se Dragan više po medijima ne proziva zbog Betovena, a i shodno novootkrivenim evropskim provenijencijama njegovog britkog uma (šta mislite, je l’ ume dizgovori “provenijencija”?!) više se čovek i ne preziva palmičasto k’o do onomad. Lepo se preziva, nešto na -ić, nije govno k’o ja. Pa dabome.
A ne bi razumela ni kad bi čula da bi Gljivica mog’o potpredsednik da bude, il’ rob(o)kap(o). Di tutti cappi. Jebeš ga, nindža kofernjača, ima kvalifikacije. I tako dalje, i tome slično, da su jedini blago bi ga nama bilo, nego od silnog pljuvanja i lizanja i mešanja tolikih telesnih izlučevina imam utisak k’o u najgoru pornjavu žnj produkcije da sam upala, sve pazim da me neko nedajbože ne uprska…Je l’ da da sam mizantrop? I ne razumem se u visoku politiku. I ne znam šta su viši interesi, državni. I numem da se vladam kako treba, nego sve što neko slagucnuo, kraducnuo i prducnuo pamtim. K’o neka babuskera. I šta ako se malo pljuvali pa ližu? Ko se bije taj se voli. Aha.
Ti sad po meni izručiš kofu govana. Kresneš mi, na primer, najmilije. Il’ me pokradeš do gaća. I gaće mi skineš, i posle se naogovaramo najstrašnije, i sudimo se i jurimo i bijemo k’o Rada i Nataša Ciganka a ja ću sutra da ti budem starojko na svadbi. Evo. Sam’ što nisam. I gaće ću da skinem opet, pa me jebi i mene.
I pošto sam tako zgodnog kataklizmičnog raspoloženja, a negde sam zaturila onu mantru rahmetli baba-Ratajke za prizivanje drknjavanja komete pravo posred Jevrope, ‘ko bi mogla meni na glavu pravo, i ja jednom da budem centar nečega, makar i spucavanja kamička veličine Plutona u Treći kamen od Sunca, al’ i sličnog kataklizmičnog raspoloženja već bio i Daglas Adams, rek’o šta imao pa otiš’o gore da igra poker, kaže da mu ovde dosadno; e, iz tih i takijeh razloga kao i nekih usputnih, potpuno redovnih pojava: nema plata, nema rešenje, nema živci, ima mama moj telefon…ja ne mogu da pišem, nego samo lepo putujem u stanju hibernacije. U kosmos. Moj. Dok se svet oko mene urušava, ja čitam o crnim rupama i maglinama. Pa onda Pipi Dugačku Čarapu jopet (‘fala Bocko). Pipi ima divne strane reči koje ja tražim čitav život. Na primer, izmislila je reč “spunk”…eee, spunkastična je to priča. Pa onda do’vatim i pustim ovu drugu, meni naaajomiljeniju “devojčicu”, koja takodje izmislila jednu divnu reč….”supercalifragilisticexpialidocious”…i obrćem do besvesti, tako se dekontaminiram. Stisnula se u ćošak i čekam da prodje.
A proći će. A ja ću pokušati da mi to čekanje prodje što lakše…nemam kud, nemam š čim, al’ imam pun kufer literature za preživljavanje. I iskustva u istom. Slatkiše uvek delim, pa izvol’te, poslužite se i vi. Podiže raspoloženje.
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=r9Pbd3RSbLo&hl=en]
Tagged as: