Karanje na javnom mestu

su samo ključne reči po kojima me, neznano zašto, najčešće pronalaze po pretraživačima. Ono, nije da nas ne odrađuju na javnim mestima, ali ovaj naslov nema veze s blogom, tako da – smatrajte ga navlakušom, i to klasičnom.

Htela sam nešto drugo, u stvari, da vam ispričam. Da pokušam da objasnim i vama i sebi kako sam od normalnog deteta porasla u …..od normalnog deteta?!? Neće ići.

Ja nikad nisam bila normalno dete. Dobro, možda neko računa u normalno idiota koji se druži isključivo sa dečacima, kad se uopšte s bilo kim i druži, i koji provodi po deset sati dnevno zatvoren u svojoj sobi, pišući i čitajući nešto. Doduše, slušala sam i muziku, to me malo vadilo da me keva ne šibne kod psihijatra il’ kod neke babe da mi gasi ugljevlje što nisam k’o ostala deca. Mislim da joj i danas to pada na pamet.

Prvi put sam se odistinski zaljubila kad se negde krajem ’82. godine u život našeg VI-4 odeljenja uselila dva čudna primerka nesposobna da išta urade bez pomoći kasetofona, a možda i gumice za tegle. Jedan se zvao Spektrum, drugi Komodor.

Na prvi zvuk sam se zaljubila, pošto baš nije imalo Bog-zna-šta da se vidi. Gledali k’o u božanstva i na isti način se odnosili.

Krle i ja smo već posle dve godine sve pare skupljene za užinu ma’nito spiskavali na „Svet kompjutera“ i čitali ga dok slova ne izližemo. I odmah sam nekako  znala šta volim u životu.

Gledala sam redovno „Star trek“ i bila opsednuta komunikatorima (alooo, ođe mobilniii!) i super-kompjuterima sa touch-screen-om. Htela sam jadna da jednom u životu i ja naredim: „Worp five!“ pa dumrem.

U međutim sam naučila da pucam iz vazdušne puške, trenirala karate i maštala da jednog dana kao Čarolija skačem iz aviJona. To maštanje se završilo vriskom majke mi roditeljke da neće da svake noći sanja kako me skuplja u koficu pa odustadoh. Ali od kompjuterskih nakaza nisam. Upijala teoriju koju uglavnom nisam najbolje razumela i maštala o praksi.

Kad sam u osmom razredu videla informator Vojne škole u Rajlovcu u koju su primali devojke – operatere na radarsko-računarskim sredstvima, mojoj sreći nije bilo kraja. U stvari jeste, šest meseci kasnije, kada su iscrpljene sve konvencionalne metode ubedjivanja, u kancelariji vojnog odseka gde me je očajni otac odveo kod svog brkatog prijatelja u šinjelu odbeglog iz „Balkanskih pravila“, da mi jasno i glasno objasni da ja Rajlovac videti neću ni na slici. Tačka. Nema dalje.

Onako razočarana, mrzeći oca do Enterprajza i dalje, shvatih da je skojevac u gimnaziji pa se i ja upisah tamo, kad već negde moram, u nameri da posle dve godine klisnem u Niš na smer za računare i programiranje. U medjutim mi se rodi brat retard (svi već znate do sad da je to u stvari divna sestrica jedna, samo tako tepamo jedna drugoj) koga nisam mogla da ostavim kreštavog i buljavog. Majka je takođe kreštala i buljila se, pa upisah jezičko odeljenje. Da ih nadglasam.

Tu sam malo zaboravila na kompjutere i počeh da se zaljubljujem u novinarstvo, vukla sam sa sobom uher i mikrofon i dane i noći provodila u radijskom studiju. Dooobro, zaboravila sam na kompjutere i zbog visoke doze hormona koji su me prvo zaljubili u jednog Gorana koji je takođe vukao uher i bio mnogo pametan i sladak, i hteo da postane novinar…i u tome je uspeo, pa u jednog Sašu matematičara, pa…pa da.

Kad sam se vratila na skojevca, udala se i rodila bebu, opet sam se nešto majala s kompjuterima jer sam u međuvremenu polagala ispite, a za potrebe prakse iz informatike mesecima sam unosila podatke nekih morona u JIS MUP-a. Nadam se da su za ovih dvadeset godina konačno svi moroni na svojim mestima u Sistemu. Jedina vajda od toga – prsti mi se srodili s tastaturom u potpunosti. I u snu mogu da kucam, majke mi.

A onda je na red došla televizija.

Posle par godina provedenih uz dve pokvarene pisaće mašine, kad sam se taman navikla da priloge pišem u sveskama za pismene zadatke iz matematike (volim kockice), u našu redakciju sleteše dva komada najmodernijih PC 386. Lebac ti! Frka i panika. Više su zagledani i strahopoštovani nego onaj stelt onomad u Buđanovcima. Ja srećna ko Nova Godina, milenijumska. A kad ga uključiš, sve iz MS-DOS-a, kakav crni Windows…izađe lepo crno na ekranu, slovo C, dve tačke, kosa crta, pa se ti jebi. Ako i kako znaš.

Ja se tu opet zaljubila, i ta ljubav, evo, i dan danas nije prestala. Palila sam se malo usput na neke lap-topove, pa odustala. Ne volim situriju za u džep. Jebeš komp ako na skener ne može da se lepo spusti kafa. Volim stabilnost velikog mighty PC-ja.

Tako sam i ja ’94. dobila svog Limenka. Pentijum kec. Umrla sam od ljubavi. Iz odma’. I prvo sam uvela internet. Dial-up. Onaj „krrrrrrrrr-drrr-mrrrrrr-cijuuuuuuuuuuu“. Od tada smo napredovali i moj Limenko koji je sad pristojna četvorka, i internet i ja sa njima.

Svuda sam zavirivala, sve sam istraživala, tako sam nabasala i na FB, i na Twitter mnogo kasnije, i na blog, tada Nadlanu…i na mnogo divnih ljudi i korisnih informacija.

Nisam ni znala šta je blog kad sam ga otvorila, ali sam uizguglala, pročitačla sve i svašta na tu temu, saznala…radoznalo to.

I možda je radoznalost stvarno ubila neku mačku, ali je definitivno od majmuna stvorila čoveka.

I šta sam ono htela….?

Pa ništa.

Nešto sam jutros oko šest i dvadeset, kad me probudilo sunce, razmišljala kako sam od normalnog ženskog čeljadeta postala kreten koji akcijaši po internetu umesto da hekla (tako mi juče neki rekoše), pa sam skapirala da ja nikad nisam bila normalnano žensko čeljade. Makar ne po merilima ovih prostora.

Pa rekoh, čisto da vam ispričam, ako vas neko pita što je’m goMna umesto da ’eklam…da znate šta da odgovorite.

I prenesite, molim vas, da odlično umem da heklam, vezem, pletem i radim poentlase. Samo neću.

Tako sam u mogućnosti.

Jedino ako neće partijski grb da im izvezem…za cenu će se dogovorimo.

U međuvremenu, nastavljamo dalje, poštovana gospodo blogeri.