Jedan život i mnogo malih, svakodnevnih smrti

«Milka, požuri, kiša će jebotebog!»

Milki se uglavnom jebe i za njega i za kišu, i što mora svekrvi na zadušnice… »Neće, mili, neće, javili tek za popodne!»…i čeprlja nešto po bašti.

Krovovi se podvili pod težinom dana. Palo im nebo na leđa.

K’o i Kaji.

Pije kafu. Sluša ptice kako dozivaju u panici jedna drugu, valjda isto džvanjkaju nešto oko kiše i Boga, šta li. Mačak koji se noćas uvukao kroz prozor udobno sklupčan spava na mestu gde su noću Kajina nemirna stopala. Ona svu noć nekud ide. Tako joj kažu. I ona veruje, jer se budi umornija nego što je legla. Mora da noću priča, viče, pešači, trči, sigurno je tako. Kaja prođe kraj sobe, virnu unutra…nije je ni pogledao, zna da će ga danas pustiti da spava gde hoće…Kaja danas sve pušta…niz vodu i kako ko hoće. Čak je ni Milkin kreštavi glas ne nervira danas. «Neka je, nek živi, jebem joj život usrani. Nek živi…ja ne umem…»

pep

Juče je Kaja išla da se šiša. Sedela je u frizeraju, mirno pila kafu, čekala svoj red. Buljuk dugonogih devojaka premeštao se sa stolice na stolicu i čavrljao o haljinama, frizurama, momcima.

«Jaooo, Olja, što ti je leeepooo!»

Kaja podiže pogled i ugleda devojku, izvajanu crnku duge kose koja se u loknama spuštala do pola ledja. Tek kad je njena noga u papučama sa visokom štiklom, desetkom, zakoračila u njenom pravcu, susrela se sa njenim očima…»Teta Kajo..je l’ mi stvaaarno lepo?»

Detinji osmeh i prelepe oči Nedine drugarice iz vrtića odsekle su joj kolena. «Prelepa si, dušo moja, bićeš najlepša na maturi…ne brini.»

Dobila je poljubac koji joj je zapekao obraz i stisla je srce najčvršće što je mogla da ne zaplače pred tom decom koja su zvala taksi, momke, roditelje, nekoga, besomučno telefonirajući sa svojih roze, plavih, zlatnih aparatića, presrećne što se škola završava i što idu na maturu i što će onaj da pogleda u ovu, a ovaj u onu, i…

«Stig’o mi je taksi, odoh, ćao, dođite da nas gledate sutra ako možete, baš bih volela….» odcvrkuta Olja i izlete iz salona. …

«Ne mogu, zlato moje, moram Nedi da odnesem cveće…» pomisli Kaja i iznenada oseti kako je umrla još jednom.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=Ld1HIVsocBw&feature=related]

16 thoughts on “Jedan život i mnogo malih, svakodnevnih smrti

  1. uhh
    I umiraće uvijek iznova kada je sve podsjeća na nju. Sve radosti, sve žalosti, svi praznici i svi oni mali detalji, osobeni znaci, izgovorene riječi… sve će je prenuti i zalediti.

  2. O, majka jadna! Upravo imam jednu takvu situaciju sa strinom u svojoj kuci. Doduse, njen sin je mnogo stariji, ali tuga nije nista manja.
    Strasno, imenjakinja moje cerke, koja je, inace, izgubila dobru drugaricu u osnovnoj skoli. I njenoj majci je takav ceo zivot. Srecem je na groblju, tuznu, praznu, jadnu! 🙁

  3. …”Prazne godine,
    oko tebe tužno lete.
    Šta ćeš ti sa njima
    i šta će one s tobom takvim?…

    …Ako sve vidi što se pravi blesav,
    što ne otera sva govna u nebesa. “

    1. tuga, bes, muka…život, jebeš ga. Samo lakši za zrnce kad se istrese i izvrne na postavu.
      Danas je novi dan. A i sutra.

  4. Zahvaljujući Suske, koja ovih dana kači linkove ka diiiivnim postovima i ne da im da budu zaboravljeni, klikovi me dovedoše do ovog.

    Ne mogu da ne ostavim komentar, a nakon teksta sam bez komentara.
    Pročitala sam je dva puta zaredom i oba puta je nešto u meni umrlo.
    Dirljivo, tužno, bolno… 🙁

    Život i smrt – dve stvari koje ne biraš. 🙁

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *