Jeb’la vas ravnopravnost! Sve po gomili. Da vas jeb’la.

Zakovala sam sinoć snom pravednika još oko jedanaest. A prespavala sam juče čitavo popodne. Pa se posle čudim zašto sanjam koncentracione logore i da čučim tamo neznano zašto i kako, a peva mi glavom i bradom Adriano.

Ljubi me neko, ja pomislila onako sanjiva on primenjuje tekst pesme u praksi, kad ono skojevac, polazi na posao i izvinjava se što mi ništa nije kupio za osmi mart. ’Ajde? A otkad mi kao nešto vodimo računa o formalnostima? Mislim, da mi nije kupio ništa za 29. novembar, e, tu bi se već ćerali, ovako…

I onako luda i jedva razbuđena, nit’ znam da l’ sam pošla il’ sam došla, krenem nešto da mozgam, kad sam, zašto i kako prestala da poštujem dan koji u celom svetu označava prekretnicu u borbi za položaj žena u društvu i bla, bla i truć.

U stvari, znam zašto: osmomartovska ljubav i jednodnevno poštovanje primenjuju se čak i u onim porodicama gde se ženama ostalih 364 dana lome kosti sporta radi, ili, na primer i onde gde muž izvede ženu na večeru osmog a ljubavnicu devetog marta. I zato što mi je vazda bilo glupo da postoji dan žena. Mislim, valjda je svaki dan baš dan žena, mislila je moja detinja glava. Priznajem, imala sam i drugi “problem”: nikad nisam bila manje poštovana ili drugačije vrednovana ni u porodici ni u okolini zato što sam bila devojčica, žena. Nisam se osećala ugroženo. Možda zato i imam ovakav pogled na celu priču. Ni malo politički korektan. Ali, iz moje perspektive makar, prilično realan. Zato što ne znam kako je biti obespravljen, neću ni pisati o tome. Reći ću nešto o onome što znam,  o jednostavnosti muško-ženskog odnosa koji smo, sticajem društvenih i drugih okolnosti do bola zakomplikovali.

I nešto razmišljam, ovaj ljudski rod uvek je  znao samo za ekstreme. U celoj ovoj priči o tome jesmo/nismo ravnopravni fali suštinski sastojak: prirodna ravnoteža.

Neću sad da držim predavanja o tome da se, realno, položaj žena u društvu nije promenio, jer jeste. Samo na gore.

(ne govorim o  Zimbabveu, arapskim zemljama ili Nigeriji, moja tema je mikrosredina, eventualno kontinent zvani Evropa, a priča zasnovana na ličnom iskustvu, ne bavim se teoretisanjem i nemojte mi izvlačiti priče o dalekim destinacijama gde su žene roblje kao kontraargument, nije tema)

Naravno, moje mišljenje nije uklesano u kamenu, može ga opovrgnuti svako ko misli suprotno, od žena koje su svakodnevno izložene pritisku da biraju između porodice i karijere do onih muškaraca koji dođu tog osmog marta pripiti kući i svojoj voljenoj koja je pala na nos od spremanja klope kako bi proslavila „svoj“ dan uvale granu crknutih mimoza ili karanfil kome je netragom nestala erekcija. Ako ćemo upotrebljavati klišee. Ali nećemo.

Mogu ga, takođe, osporiti i one retke dame koje imaju sreću da na svojoj koži nikada nisu osetile šta znači biti ravnopravan isključivo u obavezama i koje nisu jele sebi džigericu zbog činjenice da nisu multipraktik, zbog osećaja da, ma koliko se trudile, ne mogu istovremeno da budu u svemu i svuda idealne, da posle deset i više sati dnevno na poslu nisu u stanju da daju maksimum svojoj porodici, ili da se, jednostavno, ne osećaju kompletnim niti zadovoljnim, a to osećanje ne umeju da definišu.

Jer društvene norme kažu da su one sad  ravnopravne, i ima bre da budu ravnopravne dok ne crknu. Za šta smo se borili, je l’?

Mogu sad da me blago napljuju (jer ipak sam ja nežno žensko, a i osmi mart je) i oni muškarci koji misle da je ženama danas lakše, i da se nešto zaista promenilo. Jer oni pomažu svojim ženama/devojkama/majkama, dele obaveze, poštuju prava, i čvrsto se drže društveno prihvaćenih normi ponašanja, poštuju, vole, paze…

Ali, ljudi moji, iskreno da vam kažem: to nije dovoljno.

Ma šta dovoljno, znaš kakva je trula višnja? E, nije ni nalik.

Zašto?

Evo, prvi put, zadnji put i nikad više progovaram o ovoj temi, pa neka me razapnu, ispljunuću ono što me u grlu steže svakog jebenog osmog marta:

– Žene i muškarci nisu jednaki. Ne mogu biti ni ravnopravni u svemu. To vas neko slagao. Možemo samo da se dopunjavamo, da natežemo konope ne možemo. Muškarci su jači. Tačka bre.

E, sad, obrazloženje. Ali prvo pitanjce: da li ste primetili da su dečaci sve više onako…slabašni, da ne kažem ženskasti, a devojčice sve agresivnije? Da se uloge polako menjaju? Da je mnogo žena koje se žale na inflaciju pravih muškaraca?

Da ne bude zabune, govorim o ovim našim, tzv. razvijenijim delovima sveta, gde se ravnopravnost „dogodila“ (to meni dođe isto k’o ono čuveno dešavanje naroda, eto, malo smo akali, malo bukali, malo u pištaljke duvali, pa ga svakako izduvali) i gde se o istoj, pre svega formalno, toliko vodi računa da mi se bljuje.

Mislim se nešto: to je nama naša borba dala…

Nisam doktorirala sociologiju, ali je dovoljno ne biti slep i gluv pa da se primeti da se, kao prvo, ne razmnožavamo. Opet mi, „ravnopravni“. Oni gladni i neravnopravni prave decu. Mi nemamo kad. A najčešće ni s kim, da se ne lažemo.

Drage moje prijateljice, da li bi ste vi pravile decu sa nekim ko koristi više kozmetičkih Q10 preparata od vas, ko nema snage ni svoj jebeni lap top da ponese a nekmoli vas preko praga, sa nekim ko na svako vaše pitanje odgovara sa „Kako ti hoćeš“, otima vam termin za depilaciju, očekuje od vas da ga vukljate na leđima, nosite nameštaj, menjate sijalicu, plaćate pola računa, jurcate po poreskim i inim upravama jer on je nesnađen, sa nekim ko bi radije sedeo kod kuće i kuvao dok vi radite jer je jebeno neambiciozan, a i ravnopravni smo?

Ja ne bih. Da hoću ženu pored sebe, probrala bih jednu od vas.

S druge strane, dragi moji muškarci, vi ste, na ovim našim prostorima i u ovim uslovima, teško ugrožena vrsta. Majke mi. Toliko smo kobajagi ravnopravni da vi ne možete ni da se osećate kao muškarci. Kad se upoznate sa nekom ženom vi ste nesnađeni. Otkud znate da neće da se uvredi ako joj ponudite pomoć oko bilo čega? Pa jebote, mi sve možemo same. Aha. I dok žene svoju nesigurnost i strahove kriju iza krupnih reči, kurčevitosti, mučenja da postignu same sve ono za šta je, u normalnom poretku stvari, potrebno dvoje, dok se bore da postanu ono što društvo od njih očekuje: nezavisne, jake, same sebi dovoljne i apsolutno sposobne za sve, muškarci se zbunjeno sklanjaju sa strane, postaju dekoracija i povremeno nužnost, i polako odumiru.

I niko zadovoljan.

Uspešna, pametna, sposobna i nezavisna žena teško može naći muškarca koji će joj parirati, koji se neće uplašiti i koji će se potruditi da u njoj potraži samo ono što je u tom odnosu na kraju krajeva zaista vredno:

Ženu kojoj je potreban muškarac. Da se osloni na njega. Da povremeno preuzme na sebe neki problem. Da ume da misli samostalno. Da zna šta bi za ručak makar. Da zakuca jebeni ekser. Muškarac kome ta ista žena u naručju može da povremeno plače bez ikakvog razloga a on da je teši, bez ikakvog razloga.

A muškarci…pa, njih je sve manje. Da se ne lažemo, svaki od njih bi pored sebe nežno biće kome je, makar povremeno, potreban. Apsolutno neophodan. Baš on. Neku prijatnu i jednostavnu osobu koja ne komplikuje život previše, voljnu da povremeno i skuva nešto, popije sa njim kafu i odgleda film, sasluša ga, ne nabija mu na nos svoju pamet, diplomu i porodično stablo, pusti ga da bude muško.

Ženu za koju može da bude muškarac.

Sa kojom može da živi a da se ne oseća kastrirano. Ženu bre.

Jer, u osnovi, mi smo te koje puštamo kišu.

Hoćeš muškarca?

Jednostavno je.

Budi žena.

Jebote.

30 thoughts on “Jeb’la vas ravnopravnost! Sve po gomili. Da vas jeb’la.

  1. Ovo ostalo nisam kompetentan da komentarisem, ali ono za izvodjenje ljubavnice i lomljenje kostiju je odlicno receno. Nema tu 8. marta sve super, pa sutra samarcina, valjda treba svaki dan da bude super. Ili da ne bude nikad ako nije.

  2. Amin, sestro, amin!

    Konačno neko žensko reče suštinu… Nismo isti i tačka. I ne treba da budemo isti. Da smo isti, bili bi… hm… šta?

    Da smo ugroženi, tjah… ne znam… ne delim mišljenje takvo, nego…
    Jednostavno, lakše nam je da se sklonimo nego da posle slušamo zvocanje i prebacivanje do 101… A šta si ti hteo? A što ti misliš da ne mogu ja to sama? A zašto si…?

    Svim feministički nastrojenim damama, uvek ponudim da dokažu svoju ravnopravnost na 12 kubika drva koja svake godine moram pocepati, preneti i poređati… do sada… niti jedna nije iskoristila tu svoju ravnopravnost…

    PS. Neću ti čestitati ovaj dan… čestitam sve ostale 🙂

  3. Pričala sam sa poznanicom koja je feministica. I pitala je o svemu, pa ona kaže ovako:
    Meni je smiješno da ja nakon toliko godina moram odgovarati na komentare poput „šta vi hoćete, idite onda u rudnik i sl“. Nakon toliko godina se priča o jednakopravnosti svodi na to da smo mi isti. Nismo mi isti, mi smo samo jednakopravni, imamo jednaka prava. Moja različitost ima ista prava kao tvoja različitost. Hoću da imam jednake mogućnosti da biram kao i ti i ništa više.

    I to mi je nekako suština, jer i kako ona kaže – muškarci i žene nisu isti i ne mogu biti isti. Ali moraju imati jednaka prava – na poslu ako odluče da rade, u školi, u životu uopšte.

    E sad, koliko je to kod nas omogućeno dalo bi se raspravljati, pa opet sve nije crno bijelo.

  4. U suštini, odličan tekst i duboko se slažem.

    Ali, kao neko ko je godinu i po dana visio na konkursima za posao, jer je mlada žena (a samim tim i potencijalna buduća majka koja ide na porodiljsko čim se dokopa sigurnog radnog mesta), osećam se i te kako diskriminisano i želim ista prava kao i oni,a nemam pojma kako da ih ostvarim.

    Jednakost nije moguća,a ravnopravnost mora da postoji u smislu da nam država obezbedi ista prava i mogućnost njihove zaštite. Neću da radim za manju platu duplo više, eto, hoću da me tretiraju ko čoveka. Kad dođem na ivicu egzistencije,a nekoga ko radi manje plaćaju bolje od mene samo zato što je muško, e tu više ne pričamo o foliranju, već o realnoj diskriminaciji.

    I nisam ja feministkinja, stvarno, čak naprotiv, ali sam pod utiskom svega što mi se nedavno izdešavalo i zbog čega se osećam potpuno obespravlljeno.

  5. Da dodam radi znanja i ravnanja, zarad @Cyber Bosanke, @Dženite i drugih žena koje su bile u toj situaciji kada je posao u pitanju: apsolutno sam svesna da je pre “Dobar dan” na svakom razgovoru pitanje koje lebdi u vazduhu: “Je l’ da da nećete decu?”. Zbog toga i kažem negde gore u tekstu da su žene rastrzane da biraju između karijere i porodice. Ali, ovaj tekst se ne odnosi (vrlo namerno, jer nisam imala ličnih iskustava u tom smislu) na tu vrstu očigledne postojeće neravnopravnosti, već je isključivo i jedino vezan za intimne, muško-ženske odnose.
    Što pomenu @noctua4u, ja mu neću cepati drva, nemoj da bi mi ušao u kujnu sarme da mi mota da mu ruke ne polomim.
    I da pomenem još jednom, nikada, ali nikada nisam imala problem da me u poslu ili drugde manje ozbiljno shvate zato što sam žensko, što ne znači da nisam viđala takve primere, i duboko sam svesna da ih ima. Kao što ima diskriminacije po osnovu godina starosti, na primer.
    Što se plate tiče, gde god da sam radila, cena rada bila je određivana prema koeficijentu u odnosu na radno mesto i stručnu spremu (ako sam lupila pri definisanju, ne zamerite, nisam stručna) pa ni tu nisam primetila bilo kakvu diskriminaciju u odnosu na svoje kolege muškarce.
    Kod privatnika pak, plate se određuju često odokativno, pa kako koga dopadne. Prema uglavnom nepoznatim kriterijumima.
    Dakle, nije da se ne slažem i daleko od toga da ne razumem, samo nisam iskustveno potkovana, hvala bogu.
    Zato se moje lamentiranje o (ne)ravnopravnosti i odnosi isključivo na odnos “on – ja”.

  6. Malo sam zbunjena krajem teksta, no ovaj deo mi se posebno svideo:

    Mislim, da mi nije kupio ništa za 29. novembar, e, tu bi se već ćerali, ovako…

  7. JA se baš i ne slažem sa ovim gore 😀 Šta ćeš možda sam suviše emancipovana a možda i nisam.
    Mislim da par treba da se upotpunjije, a ne da samo on radi jednu stvar a ona neku drugu. Uostalom ako pogledamo naše bake, one su te koje su izvodile stoku na ispašu i namirivale i kopale i nisu se femkale da one kao žene to sve ne mogu. I zato mislim da trebaju žene da zahtevaju poštovanje, a ne samilost.

  8. @iva: što si bre zbunjena?

    @Rain: Za sarme mo’š se takmičimo, a posle ima da trgneš reč. 😀

    @prvapomoć: pa rekoh da se dopunjujemo, a jok da nadvlačimo konope. 😆 Mislim da smo rekle istu stvar. Kakva samilost? I od koga da je tražim? Krepali bi i oni bez nas i mi bez njih, nema tu mnogo matematike. A što se poštovanja tiče, ovde se jedino i radi o poštovanju različitosti. Ajd’ ti pročitaj ponovo. 😉

    @electrasdreams: dabome. 🙂

    @zelena: ću ti kupim drugi oči. :mrgreen:

    Najtoplija preporuka: Velika osmomartovska tragedija

  9. Nice Ivana.
    I like your uprising talent into the ‘blog-writing-sphere’. You getting better with every new post … But what do I want to say is that you’re (amongst the other/to many so called bloggers that I’read) in the right track.
    Pozz.
    Aleksandar Jovic

  10. Sad ovako,razmisljam sta da ti odgovorim :Svetozare, znas me, znam te -rece cika Cuba u popularnoj seriji 🙂 shvatices sta sam mislila. Volim praznike, volim poklone i volim da poklanjam. Volim i 8.03 i 31.12 i 07.01 jer su to praznici koji nas okupe, dani kad imamo priliku nekoga da obradujemo. I zasto sad ta fama oko Dana zena, malo mi to preko stojka dizvines. Sve te zene koje su nekad setala s transparentima, trazeci svoja prava nisu bile blesave. Trazile su nesto sto im zakonom pripada.Zakonom o coveku, o ljudskom bicu, bilo ono covek ili zena.Sve one su svojim protestima obezbedile da se polozaj zene vremenom drasticno popravi. nije tacno da zene danas ne zive bolje.Zive i to mnogoooo bolje.Sve ostalo je stvar psihologije, stvar licnog vaspitanja, licne zrelosti i prosvecenosti.
    Slazem se, da ima onih bolida, koji tuku svoje zene, ali koji je to procenat u danasnjem drustvu. Oni koji to rade ne donose svojim zenama ni taj pisljivi uveli karanfil. Ali to nema veze sa 8. martom nego sa bolescu.Sta sa ostalih 364 dana? Pa sta s njima? Jel treba svakog dana neko nesto da ti pokloni da bi se time opravdao taj jadni i pljuvani praznik.Prosto tom logikom mozemo da popljujemo i Novu godinu, tjah bas necu da je slavim kad i ostali i ko je izmisli i koja je poruka praznika sa kojim postajemo sve stariji a slavimoo ga .
    Mislim da je sad fora kao biti anti- feministkinja. Femina na latinskom znaci zena, ne muskobanjasta Kaja, vozac interkontinentalne hladnjace, ( takve se izjasnjavaju drugacije ).Danasnje vreme namece potrebu da zene rade, verovarno zato sto se od jedne plate u ovoj truloj jabuci ne zivi, verovatno zato da bi se osecale drustveno i licno korisne.Samim tim nesto moras da zrtvujes. Mislim ne moras, ako se dobro organizujes.A ako on bas pozelii da zavije sarmu da bi pomogao, pa nek zavija, sto smanjice mu se penis ako nesto skuva il stavi kremu za lice.
    Slazem se da je manjak pravih muskaraca na trzistu zivota. Ali sta je u stvari pravi muskarac? Za mene onaj koji mi odgovara, onaj koji ima mane, koji me ne tera da cepam drva da bi mu pokazala da sam ravnopravna, onaj koji me obraduje poklonom za 8. mart, dobar u krevetu, cist, okupan, posten i iskren. Mozda je on za mene pravi a mozda ode 9. marta kod ljubavnice, nikad ne znas 🙂
    Tebi kao osvedocenoj Skojevki bar treba da je jasno da je 29. 11 komunisticki praznik, onog istog Komunizma koji je zene naterao da budu rudari, varioci, vozaci trola i vozova.Komunizam je od zene napravio robokapa.
    Eto, ja reko :)Imala bih ja jos sta tu da pomenem al to zadire u intimu.

  11. Ja se slažem sa tobom. Mi bi trebali da smo muškarci a vi bi trebalo da ste žene. Mi da smo aktivni, u svojoj muškosti ili bar blizu tome a vi da ste malo manje aktivne u svojoj muškosti i da ste više aktivne u svojoj ženskosti. Da nije nekako i fizički a bogami i psihički tako mi bi imali onu stvar u koju se prodire (znači posuda) a vi bi imali ovu našu koja prodire, što znači akcija (znači oruđe). Ali nije tako i ne bi trebalo da bude. Vi bi nekako trebalo da oplemenjujete naše mišiće a mi bi trebalo da jačamo vaše emocije – i to može ako se vi osećate sigurno fizički a mi sigurno emotivno. Onda može i da se zamene uloge da se mi osećamo fizički ohoho a vi emotivno wau.

    Bilo kako bilo bez razlika ne bi trebalo ni da postoje dve različite vrste ljudi. Bili bi svi unisex ili unibljak. E dok se to ne desi, dok ne budemo svi šetali sa velikim zelenim glavama na malom uštirkanom telu sam ja za ženstvene žene i za muževne muškarce koji svako za sebe preuzima odgovornost svoga pola.

  12. A ja mislio da sam ja besan. Pisao i je nešto na tu temu ali sa aspekta muškarca. Čak sam pokušavao da ne preterujem da ne bih uvredio dame. Međutim, posle ovog teksta konačno sam prihvatio istinu koju sam odbijao da prihvatim. Istinu da žene…

    ma što da vam kažem, vi iovako sve znate 😛

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *