Zakovala sam sinoć snom pravednika još oko jedanaest. A prespavala sam juče čitavo popodne. Pa se posle čudim zašto sanjam koncentracione logore i da čučim tamo neznano zašto i kako, a peva mi glavom i bradom Adriano.

Ljubi me neko, ja pomislila onako sanjiva on primenjuje tekst pesme u praksi, kad ono skojevac, polazi na posao i izvinjava se što mi ništa nije kupio za osmi mart. ’Ajde? A otkad mi kao nešto vodimo računa o formalnostima? Mislim, da mi nije kupio ništa za 29. novembar, e, tu bi se već ćerali, ovako…

I onako luda i jedva razbuđena, nit’ znam da l’ sam pošla il’ sam došla, krenem nešto da mozgam, kad sam, zašto i kako prestala da poštujem dan koji u celom svetu označava prekretnicu u borbi za položaj žena u društvu i bla, bla i truć.

U stvari, znam zašto: osmomartovska ljubav i jednodnevno poštovanje primenjuju se čak i u onim porodicama gde se ženama ostalih 364 dana lome kosti sporta radi, ili, na primer i onde gde muž izvede ženu na večeru osmog a ljubavnicu devetog marta. I zato što mi je vazda bilo glupo da postoji dan žena. Mislim, valjda je svaki dan baš dan žena, mislila je moja detinja glava. Priznajem, imala sam i drugi “problem”: nikad nisam bila manje poštovana ili drugačije vrednovana ni u porodici ni u okolini zato što sam bila devojčica, žena. Nisam se osećala ugroženo. Možda zato i imam ovakav pogled na celu priču. Ni malo politički korektan. Ali, iz moje perspektive makar, prilično realan. Zato što ne znam kako je biti obespravljen, neću ni pisati o tome. Reći ću nešto o onome što znam,  o jednostavnosti muško-ženskog odnosa koji smo, sticajem društvenih i drugih okolnosti do bola zakomplikovali.

I nešto razmišljam, ovaj ljudski rod uvek je  znao samo za ekstreme. U celoj ovoj priči o tome jesmo/nismo ravnopravni fali suštinski sastojak: prirodna ravnoteža.

Neću sad da držim predavanja o tome da se, realno, položaj žena u društvu nije promenio, jer jeste. Samo na gore.

(ne govorim o  Zimbabveu, arapskim zemljama ili Nigeriji, moja tema je mikrosredina, eventualno kontinent zvani Evropa, a priča zasnovana na ličnom iskustvu, ne bavim se teoretisanjem i nemojte mi izvlačiti priče o dalekim destinacijama gde su žene roblje kao kontraargument, nije tema)

Naravno, moje mišljenje nije uklesano u kamenu, može ga opovrgnuti svako ko misli suprotno, od žena koje su svakodnevno izložene pritisku da biraju između porodice i karijere do onih muškaraca koji dođu tog osmog marta pripiti kući i svojoj voljenoj koja je pala na nos od spremanja klope kako bi proslavila „svoj“ dan uvale granu crknutih mimoza ili karanfil kome je netragom nestala erekcija. Ako ćemo upotrebljavati klišee. Ali nećemo.

Mogu ga, takođe, osporiti i one retke dame koje imaju sreću da na svojoj koži nikada nisu osetile šta znači biti ravnopravan isključivo u obavezama i koje nisu jele sebi džigericu zbog činjenice da nisu multipraktik, zbog osećaja da, ma koliko se trudile, ne mogu istovremeno da budu u svemu i svuda idealne, da posle deset i više sati dnevno na poslu nisu u stanju da daju maksimum svojoj porodici, ili da se, jednostavno, ne osećaju kompletnim niti zadovoljnim, a to osećanje ne umeju da definišu.

Jer društvene norme kažu da su one sad  ravnopravne, i ima bre da budu ravnopravne dok ne crknu. Za šta smo se borili, je l’?

Mogu sad da me blago napljuju (jer ipak sam ja nežno žensko, a i osmi mart je) i oni muškarci koji misle da je ženama danas lakše, i da se nešto zaista promenilo. Jer oni pomažu svojim ženama/devojkama/majkama, dele obaveze, poštuju prava, i čvrsto se drže društveno prihvaćenih normi ponašanja, poštuju, vole, paze…

Ali, ljudi moji, iskreno da vam kažem: to nije dovoljno.

Ma šta dovoljno, znaš kakva je trula višnja? E, nije ni nalik.

Zašto?

Evo, prvi put, zadnji put i nikad više progovaram o ovoj temi, pa neka me razapnu, ispljunuću ono što me u grlu steže svakog jebenog osmog marta:

– Žene i muškarci nisu jednaki. Ne mogu biti ni ravnopravni u svemu. To vas neko slagao. Možemo samo da se dopunjavamo, da natežemo konope ne možemo. Muškarci su jači. Tačka bre.

E, sad, obrazloženje. Ali prvo pitanjce: da li ste primetili da su dečaci sve više onako…slabašni, da ne kažem ženskasti, a devojčice sve agresivnije? Da se uloge polako menjaju? Da je mnogo žena koje se žale na inflaciju pravih muškaraca?

Da ne bude zabune, govorim o ovim našim, tzv. razvijenijim delovima sveta, gde se ravnopravnost „dogodila“ (to meni dođe isto k’o ono čuveno dešavanje naroda, eto, malo smo akali, malo bukali, malo u pištaljke duvali, pa ga svakako izduvali) i gde se o istoj, pre svega formalno, toliko vodi računa da mi se bljuje.

Mislim se nešto: to je nama naša borba dala…

Nisam doktorirala sociologiju, ali je dovoljno ne biti slep i gluv pa da se primeti da se, kao prvo, ne razmnožavamo. Opet mi, „ravnopravni“. Oni gladni i neravnopravni prave decu. Mi nemamo kad. A najčešće ni s kim, da se ne lažemo.

Drage moje prijateljice, da li bi ste vi pravile decu sa nekim ko koristi više kozmetičkih Q10 preparata od vas, ko nema snage ni svoj jebeni lap top da ponese a nekmoli vas preko praga, sa nekim ko na svako vaše pitanje odgovara sa „Kako ti hoćeš“, otima vam termin za depilaciju, očekuje od vas da ga vukljate na leđima, nosite nameštaj, menjate sijalicu, plaćate pola računa, jurcate po poreskim i inim upravama jer on je nesnađen, sa nekim ko bi radije sedeo kod kuće i kuvao dok vi radite jer je jebeno neambiciozan, a i ravnopravni smo?

Ja ne bih. Da hoću ženu pored sebe, probrala bih jednu od vas.

S druge strane, dragi moji muškarci, vi ste, na ovim našim prostorima i u ovim uslovima, teško ugrožena vrsta. Majke mi. Toliko smo kobajagi ravnopravni da vi ne možete ni da se osećate kao muškarci. Kad se upoznate sa nekom ženom vi ste nesnađeni. Otkud znate da neće da se uvredi ako joj ponudite pomoć oko bilo čega? Pa jebote, mi sve možemo same. Aha. I dok žene svoju nesigurnost i strahove kriju iza krupnih reči, kurčevitosti, mučenja da postignu same sve ono za šta je, u normalnom poretku stvari, potrebno dvoje, dok se bore da postanu ono što društvo od njih očekuje: nezavisne, jake, same sebi dovoljne i apsolutno sposobne za sve, muškarci se zbunjeno sklanjaju sa strane, postaju dekoracija i povremeno nužnost, i polako odumiru.

I niko zadovoljan.

Uspešna, pametna, sposobna i nezavisna žena teško može naći muškarca koji će joj parirati, koji se neće uplašiti i koji će se potruditi da u njoj potraži samo ono što je u tom odnosu na kraju krajeva zaista vredno:

Ženu kojoj je potreban muškarac. Da se osloni na njega. Da povremeno preuzme na sebe neki problem. Da ume da misli samostalno. Da zna šta bi za ručak makar. Da zakuca jebeni ekser. Muškarac kome ta ista žena u naručju može da povremeno plače bez ikakvog razloga a on da je teši, bez ikakvog razloga.

A muškarci…pa, njih je sve manje. Da se ne lažemo, svaki od njih bi pored sebe nežno biće kome je, makar povremeno, potreban. Apsolutno neophodan. Baš on. Neku prijatnu i jednostavnu osobu koja ne komplikuje život previše, voljnu da povremeno i skuva nešto, popije sa njim kafu i odgleda film, sasluša ga, ne nabija mu na nos svoju pamet, diplomu i porodično stablo, pusti ga da bude muško.

Ženu za koju može da bude muškarac.

Sa kojom može da živi a da se ne oseća kastrirano. Ženu bre.

Jer, u osnovi, mi smo te koje puštamo kišu.

Hoćeš muškarca?

Jednostavno je.

Budi žena.

Jebote.