Jebem ti kišu kad me tera da razmišljam. A kad ja razmišljam to boli.

Izvuče me jutros oko deset Gruja iz kreveta svojim nežnim mjaukanjem k’o da je ras’o u džungli a jok u mojoj sobi, mrmlja nešto kako gladan. Dado’ mu da ždere i rasanjivih se, a planirala sam kad sam čula kako dobuje kiša u ritmu tam-tama da spavam najmanje do podne. Dok sam ja stavila kafu glavato čudovište je otišlo nazad u spavaću sobu i leglo na moje mesto. Pa da. I meni ne preostade ništa drugo nego da se oteturam do čapraz divana u pijami udarajući usput u sav nameštaj koji imam, kao šlogirana kokoška, i uključim komp da čitam novine uz kafu, k’o svaki normalan čovek.

E, da bih ostala normalna, ja više neću da čitam „normalne“ novine, svečano se obavezujem. Dosta mi je pedofila, narko dilera, lopina i katastrofa. Prelazim na wc izdanja, ona gde ti preporučuju naj poze u seksu, recepise za slano i slatko i objašnjavaju koja se i zašto ugojila, nabacila celulit, novog dečka il’ nove gaće. Manje bi me bolela glava. Bolje da me boli dupe.

Ovako od jutra osećam kako mi pulsira ona žila na slepom oku, i samo me badava boli ovo malo mozga što sam stisla, časti mi. Brinem k’o da mogu sve probleme da rešim i pufćem i sikćem i sama sa sobom pričam k’o moja baba Vera, opet.

I tako počnem da razmišljam.

Ja sam bre dobar čovek. A tak’e treba jebati da se razmnožavaju.

Boli me tudja muka. Pa ne umem da me boli malo i dozirano, ono: boli pet minuta pa nastaviš dalje da se zajebavaš, nego boli pa ne umem ni da dišem ni da živim dalje dok se muka ne završi. Pa sam uvek pri ruci. Svakom. I nije mi teško, svega mi, kad znam da će nekome moja briga pomoći…teško mi pada kad vidim da me, svesno ili nesvesno, iskoriste. I kad treba i kad ne treba. Valjda misle nem’ decu, nem’ obaveze, jebeš muža, k’o da je on porodica, ko te jebe Šapke što si ti preosetljiva kad deluješ tvrda k’o stena, šta nas briga i što bi ti društveni život da imaš…nema bre! Ima da pomogneš jer si besposlena, i to ima da pomažeš 24/7. Dok ne crkneš i dušu ispustiš. A ja pomažem i ispuštam dušu. I to onde gde pomoći nema. Oslone se na mene k’o na direk i teraj Lenka. Svi izmaknu guzice jer imaju obaveza, a ti Šapke izigravaj budalu. I kad stvarno treba, i kad je bespotrebno. A boli me i duša i srce i mozak i sve, al’ guram ja i pomažem…ko da tudju dušu mučim, a jok svoju…

I kad je na pola mog ispuštanja duše svoju dušu stvarno ispustio jedan ovakav k’o ja, budala nesvezana, vid’la Šapke kol’ko ima sati. Minut do dvanaest. Krajnje je vreme. O’š da crkneš? E, nećeš ribo.

Ima da se sabereš, pokupuš i prodišeš. I da budeš dobro. Z’inat. I na sebe da paziš sama, pošto te niko drugi ne jebava. Pomažem ja i dalje, al’ izvučem se tu i tamo.

I izvadim se ja sinoć tako da moram nešto časkom do grada, samo tetki lek da odnesem, pa odem u šetnju s drugaricama i na točeni Hajneken. I na blesavljenje. I laknu mi. Danas imam neke neodložne obaveze isto tako. Jebi ga. Moram, il’ da skrenem.

A grizla me malo savest. Ali se desi šta se desi, i sednem ja tako na kanabe onu noć kad je otiš’o Maki i razmišljam, odradim jednu introspekciju, kraći psihoanalitičarski kroki sebe same, i ovim putem svima dajem na znanje, a pre svega sebi:

nisam savršena.

Časna reč.

To vam se samo učinilo.

I neću više da budem bre. Taj bio svima dobar osim sebi i puk’o. Ja ne dam. Pa tako razmišljam da l’ moram u kurac vazda svet da spasavam? Nisam ja Brus Vilis bre. Nije mi u opisu radnog mesta da budem svetica. Jesam dobra, al’ nigde ne piše da moram da budem i najbolja. Mogla bih malo da mislim na sebe, odnosno da bidnem sebična, je l’. Nije to zločin. Tačka.

I osvane jutro, ja sedim i slušam muziku i pijem čaj. Skojevac izlazi bunovan i gleda me. Skuvala čaj i njemu. Mirna kao more kad je bonaca. Dan pre toga bila sam na ivici nervnog sloma, pa on poče da me zagleda.

I pita me: “A što si ti toliko mirna?“

„Zato što sam dobro. Baaaš dobro.“

Zagledao me tako čitavog dana i reče uveče da vidi da sam dobro, samo mu nije jasno kako sam uspela da se opravim za noć.

Ja lepo kažem, kako Švarceneger u „Total recall“ sam sebe popravlja, tako nekako sam i ja. UzNela šrafciger, gurnula ga tamo gde bi trebalo po logici stvari da mi bude mozak, al’ nije, i opravila sam se. Iz čančeta sipala malo mozga i to je to. Nije teško, majke mi Milice. Samo dok ti dodje iz dupeta u glavu.

A od mog dupeta do glave duuuugaaačak je put.

I tako je Šapke rešila da ne bude više najbolji djak, nego da se provlači sa prelaznom ocenom.

Ni to nije loše. Naprotiv, baš mi leglo.

Mnogo je veliko opterećenje kad ’oćeš da budeš svima dobar, časna reč. Pa ko ne veruje nek proveri.