Ja kad mislim to boli…

Članak u kome se piše o tome kako Teri Pračet planira svoju smrt samo je povod za ovu priču.

Razlog je mnogo dublji i kompleksniji. Nisam mogla na Twitteru da započinjem raspravu, malo mi i milion karaktera za sve ono što mislim i osećam povodom prava na izbor.

Kao i uvek, polazim od ličnog ka opštem. Moć navike. A i lakše mi da objasnim svoje stavove.

Da li ste ikada gledali svoje najmilije kako umiru u nastrašnijim mukama?

Ako jeste, vi ćete znati o čemu ja ovde, pa ovo i nije tema za vas, bićemo saglasni, verovatno, a to nije naročito popularno ovih dana.

Ako niste, da vam kažem: ja jesam.

I posle svega želim, o, da, da odem u „Dignitas“ kad budem imala love za to i dogovorim posao.

Potpuno svesno i čiste glave, posle dovoljno razmišljanja o tome.

Zašto?

Pa evo, ukratko i najosnovnije:

– Gledala sam kako mi pet meseci baka slomljenog kuka umire i moli onog odozgo da je uzme ako ima duše. Nije imao. Bila je u pelenama, dekubitima, lišena svakog dostojanstva, u bolovima, bilo je stid nas koji smo joj „pomagali“ što je gledamo bespomoćnu, nagu, u bolovima i ranama, i duša je bre bolela, odbijala je hranu, vodu, bila je zdrave pameti. Do kraja.

– Gledala sam drugu baku kako isto tako umire, od posledica masivnog šloga. U trenucima lucidnosti…ne mogu da prepričam molbe da je pustimo da umre ili da joj nekako pomognemo.

– Gledala sam oca kako boluje, muči se, pravi se da je dobro, da ga ne boli, da ne bi bolelo mene, kako u jednom trenutku suženja svesti od prejakih bolova pokušava sebi da prekrati muke nožem, kako se posle, pribran i sabran, kaje zbog toga, vera mu ne dozvoljava da sebi oduzme život, govorio mi je, a jedino što je iščekivao poslednjih meseci bila je smrt. Čekao je i želeo je. I dočekao je mučeći se. Poslednje što je rekao bilo je „Samo da zaspim….“.

– Na kraju, gledala sam svoje dete kako se gasi i nestaje mi pred očima. Deset meseci od dijagnoze uz koju ti lepo kažu da odeš kući i odvedeš dete i da čekaš da umre. Uz „utešno“ – „Neće je boleti ništa, samo će se ugasiti.“

Pored sveopšteg užasa koji je dovoljno nalik paklu da se više uopšte ne pitam kako on izgleda, nisam mogla a da ne pogledam stvari iz njene perspektive: četrnaestogodišnjakinja svesna da je teško bolesna i da joj nema spasa. Neko ko je planirao samo mesec dana ranije da upiše istu gimnaziju kao ja, jedne letnje večeri mi kaže: „Ako više ne mogu da živim normalno, ne želim uopšte da živim.“ Tu želju nisam mogla da joj ispunim i svakoga dana umirem iznova zbog toga što nisam bila dovoljno jaka da je, kada su joj još samo oči bile žive, pustim da ode. Što sam je mučila, reanimirala, pomagala joj da diše, aspirirala je, davala infuzije. Što je trpela grčeve, nesnosne bolove u glavi, epi napade. Što je primala manitol, hranu kroz infuziju, morfijum, fenobarbiton. Što me je mrzela jer sam je mučila da „živi“. A nije ništa mogla da mi kaže. Nije mogla da govori, pomeri se, ama ni jedan mišić na telu da mrdne osam poslednjih meseci svog života. Takođe potpuno svesna i očuvanih misaonih ili kako se već zovu funkcija. Šta mislite, kako se provodila u svojoj glavi, zarobljena u svom telu koje boli i ne sluša, a svesna svega? Zamislite sebe…

Ne, nije ovo moja sado-mazo ispovest, naprotiv, teško mi je sve ovo da ispišem ponovo, mada, svakodnevno imam fleš bek cele priče. Kao da gledate horor na repeate.

Ovo je samo priča na osnovu koje sam zauzela stav o asistiranom samoubistvu i na osnovu koje ću postaviti sledeće pitanje:

Po čemu je uspavljivanje životinja koje su u letalnoj fazi bolesti ili jednostavno više ne mogu da funkcionišu „human čin“, a eutanazija ljudi za koje više nada ne postoji nehrišćanska (samim tim i nehumana) i krivično delo? Šta je humano u puštanju nekoga, bilo koga, da se mesecima davi u samrtnom ropcu pitam ja?

Da li kao vrsta imamo više samilosti prema kućnim ljubimcima nego prema svojim bližnjima i sami prema sebi?

Da se razumemo, ja obožavam životinje. Čuvam ih. Hranim, mazim, lečim. Ne bih dozvolila da pate.

I tu me opet muči sledeće: zašto sam morala, po sili zakona i moralnih normi nametnutih od društva u kome živimo, da pustim svoje bližnje da pate i prolaze kroz pakao na zemlji?

I da, ja sam za eutanaziju ili asistirano samoubistvo. I ne, ne bojim se smrti. Ni bolova, ni patnje. Patim ja već dovoljno i boli me.

I kad sam pre par godina razmišljala o tome ja sam svoju odluku donela vrlo brzo. I čiste svesti. Da l’ mi je pamet zdrava diskutabilna je stvar.

Želim samo da umrem dostojanstveno kako i živim, da ne budem bespomoćna, upišana, usrana, nesposobna i na teretu i sebi i drugima.

Nije takva smrt za čoveka.

Ako već nije ni za životinje.

Reče neko na Tviteru da mislimo o tome.

I ja sam, evo, mislila.

Zašto moj mačak Cvetko ima pravo na dostojanstvenu smrt a ja nemam?

50 thoughts on “Ja kad mislim to boli…

  1. Saputalice, nemam snage ad procitam do kraja, grlim te za sve boli. Tata je mami, sestri i meni umirao na rukama, u mukama, ugusio ga tumor, bukvalno 🙁 . Sve razumem sto pises i mislis. I samo mogu da potpisem.

  2. Iz istog razloga nisam reagovala na željenje na Twitteru i slažem se sa pravom na izbor a ne sa sadističkim poštovanjem života dok god kuca srce…

  3. Ja sam pristalica euzanazije još od kad znam za sebe. Pristalica sam prava na izbor i u životu i u smrti. Ma koliko se meni ne sviđao nečiji izbor ima da ga poštujem.

    A onda sam imala prilike da vidim nekog, ne toliko dugo hvala Bogu, kako je izgubio svoje dostojanstvo, pamet i funkcije zbog bolesti, iako se celog života molio da mu se to ne dogodi. I onda sam samo ojačala stav.

    A ostalo, grlim te jako,jako. Znaš!

  4. Ivana, ne može mi biti žao nekog ko je izabrao dostojanstven način da okonča svoj život…žalim one koji taj izbor nemaju. Razumemo se.

  5. @PlavaBaklava: nemoj ni da čitaš do kraja…
    @Mahlat, o tome se radi: hoću pravo na izbor kako ću živeti i kako umreti. Ne žalim ga. Blago njemu što može da izabere.

  6. Meni nije dozvoljeno da javno zauzimam stav na ovu ili onu stranu.
    Samo želim da te pozdravim, zagrlim, izrazim svoje poštovanje i dviljenje tvojoj hrabrosti i zdravom razumu.

  7. Život je svetinja. Ali, da li je život samo postojanje osnvnih životnih funkcija? Da li se život svodi na postojanje srčanog ritma i moždanih talasa, na puke udisaje i izdisaje? Zar smo život sveli samo na fiziologiju?
    Kao neko ko je imao tu nesreću da zna kako je to kad ti neko najbliži kopni pred očima, a da ti ne možeš ništa da uradiš, dok medicina ne nudi rešenje, već samo produženje agonije – apsolutno sam za eutanaziju.

  8. @nastasja, meni je više žao onog što su oni prošli, ja sam još uvek živa, zdrava i sposobna. I baš zato jesam za.

  9. @Zubarica: Znam. Poštovanje uzvraćeno. Hvala za “zdrav razum”. Nekad pomislim da je potrebno da moje misli proceni neko drugi, kačim se na “graničnu zonu” svojim neslaganjem sa većinom. 🙂

    @masheenka. Šuti bona. Šutim i ja, pa kad krenem da urličem…

    @Šivon: da, život je svetinja. I ja tu bila u problemu više puta, sa definisanjem toga šta je život.

    @Ivana, dobrodošli na blog. I hvala što ste poželeli da prokomentarišete.

    @svi: oprostite na čudnom poretku odgovora na komentare, malo je WP poludeo…

  10. Krenem da pisem nesto, pa obrisem, pa nesto drugo, pa opet obrisem… Eutanazija nije ubistvo. Vec spas. A Vi, draga Saputalice, Vama se divim na snazi. DIVIM. Sve najbolje.

  11. Nažalost, doživela, ali ništa, ništa na svetu ne može da se poredi sa tim kad je u pitanju rodjeno dete.
    Iako sada, iz ove perspektive, znaš da se mučila, isto tako znam da bi svaki roditelj postupio kao ti. Ko bi se odrekao još jednog dana, još jednog trenutka sa svojim detetom?! Niko. Niti si tada mogla normalno da rasudjuješ.
    Kad je lični izbor u pitanju, apsolutno sam za. Život bez ljudskog dostojanstva nije život.
    Ne znam ni šta sam rekla, nadam se da si me razumela, nem’ snage opet da čitam.
    Kad bih mogla da ti ikako ublažim taj bol… grlim te najjače! 🙁

  12. Stvarno zajebano kad ti mislis! UH, suze mi idu.
    Slazem se sa tobom i puno puta sam postavio isto pitanje prvo svojim roditeljima koji su bili zdravstveni radnici a onda i mnogim drugima, pre sve iz zdravstva.
    Kad mi neko pride uz svu pricu spomene Zakletvu Hipokratovu i kad “razmisljam” kroz Hroniku dnevne stampe, povraca mi se.
    Nego da ne sirim temu.
    Slazem se sa tobom. I placem sam sa sobom….

  13. I ja sam za, kad bih znao da 1000% nema izlaza, ali nekako mi moj urođeni optimizam kaže da uvek ima šanse da se nađe lek, rešenje. Recimo, potpišeš da se nad tobom izvrši eutanazija, a onda se samo par nedelja, ili meseci nađe lek?!? Lupam, govorim, laički ali suština je ,nadam se, jasna! 😉

  14. uh…

    obećala sam sebi da ću napismeno negde ostaviti naredbu da me ni po kojim uslovima ne održavaju u životu, nego podele šta se ima podeliti, a mene srećnu spakuju u furunu, pa u dunav

  15. Ti znas kakve su moje sanse za odlazak s ovog sveta i tebi mogu da odgovorim. Za nekog ko ce eventualno citati ovaj komentar verovatno nece biti potpuno razumljivo,ali sta sad. Ne mogu da kazem da imam potpuno izdefinisan stav po ovom pitanju,ali mogu da kazem da se ne slazem sa tobom sto posto. Mogu samo da razumem da imas ti,kao i svako drugi, pravo na izbor. Ipak mislim da je zivot svetinja kakav god iz prostog razloga sto ga nisam sama sebi dala. I to je za mene kraj. Jer vise volim jedan trenutak radosti nego sve one u kojima sam gledala kako da predjem do vrata. Toliko. Ljubim.

  16. Da, baš boli kad ti razmišljaš:(
    Možda nije hrišćanski ubiti čoveka, ali u pravu si: sigurno nije hrišćanski ni mučiti čoveka i produžavati mu raznim hemikalijama agoniju.

  17. @maja: saglasna, u nekim situacijama je spas. I nemate razloga da mi se divite, moja se priča ne razlikuje od miliona drugih, nažalost. Samo ja imam priliku da je ispričam.

    @zelena, sto puta sam rekla da neću i eto…

    @sanja: čovek se nada, želi da veruje da se čuda događaju, nema prava na suprotno, naročito kad su deca u pitanju…ali zato nemam dvojbe kad sam ja u pitanju. Sve sam te razumela.

    @Deda: nisam htela da te rasplačem bre. :*
    Htela sam da pokušam da objasnim iz ugla (sa)učesnika kako je lako teoretisati nad eutanazijom kad se neizlečive i nepopravljive stvari ne dešavaju tebi nego su negde tamo imaginarne…pa morališemo. A kad se sagleda lično, bude…bude. Pa znaš.

  18. @Beogradoholik: jedino što preostaje u takvim slučajevima je nada u čudo. Naravno da niko nije lud da se preda unapred, makar mislim tako…zato i postoje zakonske klauzule i naravno mogućnost da se čovek predomisli, nije to ipak smrtna kazna:

    ” Legally admissible proof that the person wishes to die is also created, i.e. a signed affidavit, countersigned by independent witnesses. In cases where a person is physically unable to sign a document, a short video film of the person is made in which they are asked to confirm their identity, that they wish to die, and that their decision is made of their own free will, without any form of coercion. Such evidence of informed consent is entirely private and is not intended to ever be made public. The evidence is created and stored purely for use in any possible future legal dispute regarding the person who wishes to die, e.g. allegations that someone was forced to commit suicide.
    Finally, a few minutes before the lethal overdose is provided, the person is once again reminded that taking the overdose will surely kill them. Additionally, they are asked several times whether they want to proceed, or take some time to consider the matter further. This gives the person the opportunity to stop the process. However, if at this point the person states that they are determined to proceed, a lethal overdose is provided and ingested. “

  19. @Miss O’Hajem: nisam uopšte sigurna da sam te dobro razumela, dobrodošla i izvini. 🙂
    U svakom slučaju ovde pričam o LIČNOM pravu na izbor. Ne kao da bih imala snage da nekom u tome pomognem…ne verujem da sam toliko jaka. Oprostiće mi što nisam, jednom, valjda.

  20. @Sandra, na men’ neće da se troše do Dunava, roknuće me u prvi potok 😀
    A naredbu su već dobili.

  21. @Magi, razumemo se ti i ja, tvoj stav poštujem, kao i uostalom ti moj. I pravo na izbor.
    Imam svojih dvoumljenja i nadam se da mi neće trebati da se rešim na takav korak, ali, zlu ne trebalo…
    Za tebe i mene tema je, kao i mnoge druge, za podrobno raščlanjivanje uz vino. :*

  22. @Snelle, ovde se pre svega radi o tzv. “asistiranom samoubistvu” koje rade na toj klinici, znači, samoubistvo kao najteži greh, “teži” i od ubistva po hrišćanskim kanonima….e sad, samoubistvo nije krivično kažnjivo (a i kako bi 😀 ) ali ovo pomaganje iliti eutanazija jeste.
    Što da kazne nekog ko mi pomaže?

    Zašto moj mačak Cvetko ima pravo na dostojanstvenu smrt a ja nemam?

  23. Budimo ljudi- uvedimo eutanaziju, pa se poslije možemo pokajati zbog toga. Roditelj kao i uvijek oprašta, nije li za to tu u većini slučajeva?
    “Roditelj” se odnosi na Boga. Hvala na dobrodošlici. Dirnuo i zamislio me tekst.

  24. Počnem da ti pišem komentar pa obrišem, počnem pa obrišem i tako već sat vremena. Sa jedne strane sam za tu stvar (ime ne mogu da joj izgovorim). Ti i sama znaš da sam bio u jako sličnoj situaciji kada sam bespomoćno ležao i maltene umirao svakim minutom. Kad se svega setim definitivno sam za to. Opet sa druge strane, eto da nije bilo volje i srca jakog ne bih ti sada pisao odavde nego od svetog Petra iz kancelarije. Mrzim nasilje generalno a sam čin ubistva ljudskog bića mi spada pod nasilje u mojoj knjizi. Tako da, jesam, za eitanaziju sam definitivno. Znam da sam sastavio neki kao testament ako mi se ponovo desi to što je bilo pre 4 godine da jednostavno isključe sve aparate. Jednom mi je dosta. Mislim da ne treba da ti pričam kako mi je žao zbog tvog gubitka što i nije poenta ovog posta. Ljubim te prijatelju. I kako ti meni kažeš: “dupić uza zidić i guraj”
    P.S -ne napisa u životu ovoliki komentar, ne zameri što ti krljam bazu. 😉

  25. @Miss O’ Hajem: izvini, mala plava pa povremeno zašmercuje, sad kad si mi objasnila deluje sasvim smisleno 😀
    A i mene zamislila cela priča pa sam malo razmatrala…volim da razradim svaku hipotetičku situaciju.

    @večni dečak: pa mora da se gura i da se bori, da nije toga ja bih, na primer, ovo pisala iz ludare, eksperimentalno odeljenje za resocijalizaciju s pogledom na internet., pa bi se slatko izrazgovarali 😀
    Ali da, to nije tema, poštovanje odluke da me ne prisiljavaju da “živim” kao filadendron ukoliko do toga, pupudalekobilo dođe je ono što me zabrinjava iznova.

  26. Posle svega što sam videla i prošla više nisam sigurna u ništa. Upravo traju dva sumraka života. Jedan se bori i za poslednji dah i još jedno jutro, bez obzira na sve. Drugi je ugasio sam sebe kad mu vreme nije. Šta je jače, pokazaće vreme.

  27. @Mis Dejzi uh…teška su to pitanja. I teška situacija. U svakom slučaju odluka da se čovek bori je, po meni, ispravna dok nade za boljitak ima.
    Nisam pristalica gašenja sopstvenog života zato što je dosadio, zato što je težak…zato što…da jesam, prva bih samu sebe isključila, je l’.
    Dosta sam ja ublažila ovo što sam napisala, svakakvih sam se smrti nagledala, pa i bezrazložnih i preranih, besmislenih…kao da smislena postoji…
    I nisam sigurna ni ja ni u šta što se drugih ljudi tiče. Mogu da govorim samo o sebi i svojim stavovima.
    Držim ti fige da izguraš ono što se izgurati mora. Da ostaneš zdrava i sposobna da živiš dalje, Uprkos sumraku.
    Dok možemo, moramo. Imamo obavezu da se ne predamo, mislim se nešto.
    A kad ne budem mogla…samo da mi je pameti.

  28. Ja se svaki dan iznova borim, ali upravo suživot sa tuđim sumracima me toliko boli da prosto želim da pobegnem.
    I dok poštujem, nerazumevajući, snagu onog duha koji se bori sa iscrpljenim telom, toliko teram onaj drugu klonulu dušu da ustane na zdrave noge i prigrli život.

    U svemu tome ponekad sam nemi posmatrač, a ponekad bi da vrištim na sav glas.

  29. Uhh :((
    Nada poslednja umire, a ne čovek koga su svi već otpisali.
    Uvek postoje pozitivni primeri, i uvek postoje oni strašni
    .. za “protiv eutanazije” treba čovek sam da bude dovoljno jak i stabilan. Mislim da je to presudno.

    Životinja ne može da se pita da li hoće da je uspavaju. Ljudi mogu. Možda bi im trebalo dati to pravo da odlučuju, mada, u većini slućajeva nisu u stanju…

    Ništa nisam rekla, samo malo teoretisala…Bzv ;(

  30. Nema pravila kada bi učinili pravu stvar, kada treba nastaviti borbu, a kada pomoći nekome da se spasi muka…

    Sin mojih kolega se podigao iz mrtvih posle najteže bolesti, metastaze na plućima, karlici… iako su lekari rekli da mu nema spasa i vratili ga kući da čekaju kraj. Imao je strahovite bolove i molio je da mu skrate muke, ali roditelji su hteli da nastave lečenje i lekari u Beogradu su ga prihvatili, preživeo je operacije i zračenja i hemoterapije… Sada studira, redovno ide na kontrole i sve je dobro…
    Moja majka je umrla kod kuće, isto metastaze na sve strane…

    Da, boli kad misliš…

  31. E da. Postavlja se sad tu drugo pitanje. Hipokratova zakletva ne kaze: napravicu novog coveka. To se slazem. I za diskusiju se slazem. Za vino ne moram da kazem :*

  32. Mnogo sam razmišljala i opet ne znam. Na rukama su mi umirali najdraži uz užasne bolove i ……. da ne pričam, nažalost znaš kako je …. medjutim, mislim da i pored svega ne bih imala snage …….. ne znam…. zaista boli 🙁

  33. Crno ili belo…kako se to desilo? Zviči gotovo neverovatno. Možda ima veze sa godinama, tj. mnogi lekari će mladima pre pružiti šansu da žive i potruditi se oko njih.

    Ja nisam sigurna koji je moj stav po ovom pitanju, ali kad mi je otac umirao od četiri ujutru do pola jedanaest prepodne, tokom poslednjih pola sata sam želela da ode, kako se više ne bi mučio. Kasnije su mi objasnili da nije bilo nade ni dva meseca pre toga, kad je još uvek bio na nogama i vozio auto. I ne volim svega toga da se sećam. Baš ne volim.

  34. Iva, bio je četvrta godina srednje škole kada su saznali strašnu dijagnozu. Svi smo bili šokirani, ali se roditelji nisu pomirili da mu nema spasa. Imao je strahovite bolove, ovde nisu prihvatali ni da ga zrače. Njegova majka je postala vrlo relogiozna i veruje da mu je Bog pomogao, jer poštuje sve verske praznike i postove… Ne znam tačnu dijagnozu, ali ona kaže da je najgori oblik koji napada i tkivo i kosti…

    Dok sam bila mlađa verovala sam da eutanazijom pomažemo bližima, ali sada više ne znam šta da mislim, čuda postoje…

    Što se tiče moje majke, odmah su rekli da joj nema pomoći i sada razmišljam da smo prerano odustali, nikako posle toliko godina da prihvatim da je tako moralo da se dogodi… a trebalo bi da mislim da joj je sada mnogo lakše…

  35. Da li si pročitala Tibetansku knjigu mrtvih, odnosno vodič za duše koje odlaze na onaj svet?
    Ima puno knjiga na tu temu… Jedino me ta misao da postoji nešto izvan tela, održava (mentalno i duhovno zdravog) u telu…

  36. Moja baka ima Alchajmerovu bolest, oni kojima je medicina profesija verovatno znaju kako izgleda poslednji stadijum… Podrzavam ideju i slazem se sa svim napisanim!

  37. Pingback: Ustati još jednom
  38. Znam samo da bih žrtvovala ne jednu, nego i deset godina života , ako bi trebalo da budem nemoćna i zavisna od drugih. Da jedino molim, za sebe, drage i sve ostale, dostojanstvenu smrt bez boli, a ne dug život i agoniju.
    I, svakako, ako bi se desilo to, o ćemu gore piše, što niko ni sebi ni drugima ne želi, onda i pravo na izbor.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *