Članak u kome se piše o tome kako Teri Pračet planira svoju smrt samo je povod za ovu priču.

Razlog je mnogo dublji i kompleksniji. Nisam mogla na Twitteru da započinjem raspravu, malo mi i milion karaktera za sve ono što mislim i osećam povodom prava na izbor.

Kao i uvek, polazim od ličnog ka opštem. Moć navike. A i lakše mi da objasnim svoje stavove.

Da li ste ikada gledali svoje najmilije kako umiru u nastrašnijim mukama?

Ako jeste, vi ćete znati o čemu ja ovde, pa ovo i nije tema za vas, bićemo saglasni, verovatno, a to nije naročito popularno ovih dana.

Ako niste, da vam kažem: ja jesam.

I posle svega želim, o, da, da odem u „Dignitas“ kad budem imala love za to i dogovorim posao.

Potpuno svesno i čiste glave, posle dovoljno razmišljanja o tome.

Zašto?

Pa evo, ukratko i najosnovnije:

– Gledala sam kako mi pet meseci baka slomljenog kuka umire i moli onog odozgo da je uzme ako ima duše. Nije imao. Bila je u pelenama, dekubitima, lišena svakog dostojanstva, u bolovima, bilo je stid nas koji smo joj „pomagali“ što je gledamo bespomoćnu, nagu, u bolovima i ranama, i duša je bre bolela, odbijala je hranu, vodu, bila je zdrave pameti. Do kraja.

– Gledala sam drugu baku kako isto tako umire, od posledica masivnog šloga. U trenucima lucidnosti…ne mogu da prepričam molbe da je pustimo da umre ili da joj nekako pomognemo.

– Gledala sam oca kako boluje, muči se, pravi se da je dobro, da ga ne boli, da ne bi bolelo mene, kako u jednom trenutku suženja svesti od prejakih bolova pokušava sebi da prekrati muke nožem, kako se posle, pribran i sabran, kaje zbog toga, vera mu ne dozvoljava da sebi oduzme život, govorio mi je, a jedino što je iščekivao poslednjih meseci bila je smrt. Čekao je i želeo je. I dočekao je mučeći se. Poslednje što je rekao bilo je „Samo da zaspim….“.

– Na kraju, gledala sam svoje dete kako se gasi i nestaje mi pred očima. Deset meseci od dijagnoze uz koju ti lepo kažu da odeš kući i odvedeš dete i da čekaš da umre. Uz „utešno“ – „Neće je boleti ništa, samo će se ugasiti.“

Pored sveopšteg užasa koji je dovoljno nalik paklu da se više uopšte ne pitam kako on izgleda, nisam mogla a da ne pogledam stvari iz njene perspektive: četrnaestogodišnjakinja svesna da je teško bolesna i da joj nema spasa. Neko ko je planirao samo mesec dana ranije da upiše istu gimnaziju kao ja, jedne letnje večeri mi kaže: „Ako više ne mogu da živim normalno, ne želim uopšte da živim.“ Tu želju nisam mogla da joj ispunim i svakoga dana umirem iznova zbog toga što nisam bila dovoljno jaka da je, kada su joj još samo oči bile žive, pustim da ode. Što sam je mučila, reanimirala, pomagala joj da diše, aspirirala je, davala infuzije. Što je trpela grčeve, nesnosne bolove u glavi, epi napade. Što je primala manitol, hranu kroz infuziju, morfijum, fenobarbiton. Što me je mrzela jer sam je mučila da „živi“. A nije ništa mogla da mi kaže. Nije mogla da govori, pomeri se, ama ni jedan mišić na telu da mrdne osam poslednjih meseci svog života. Takođe potpuno svesna i očuvanih misaonih ili kako se već zovu funkcija. Šta mislite, kako se provodila u svojoj glavi, zarobljena u svom telu koje boli i ne sluša, a svesna svega? Zamislite sebe…

Ne, nije ovo moja sado-mazo ispovest, naprotiv, teško mi je sve ovo da ispišem ponovo, mada, svakodnevno imam fleš bek cele priče. Kao da gledate horor na repeate.

Ovo je samo priča na osnovu koje sam zauzela stav o asistiranom samoubistvu i na osnovu koje ću postaviti sledeće pitanje:

Po čemu je uspavljivanje životinja koje su u letalnoj fazi bolesti ili jednostavno više ne mogu da funkcionišu „human čin“, a eutanazija ljudi za koje više nada ne postoji nehrišćanska (samim tim i nehumana) i krivično delo? Šta je humano u puštanju nekoga, bilo koga, da se mesecima davi u samrtnom ropcu pitam ja?

Da li kao vrsta imamo više samilosti prema kućnim ljubimcima nego prema svojim bližnjima i sami prema sebi?

Da se razumemo, ja obožavam životinje. Čuvam ih. Hranim, mazim, lečim. Ne bih dozvolila da pate.

I tu me opet muči sledeće: zašto sam morala, po sili zakona i moralnih normi nametnutih od društva u kome živimo, da pustim svoje bližnje da pate i prolaze kroz pakao na zemlji?

I da, ja sam za eutanaziju ili asistirano samoubistvo. I ne, ne bojim se smrti. Ni bolova, ni patnje. Patim ja već dovoljno i boli me.

I kad sam pre par godina razmišljala o tome ja sam svoju odluku donela vrlo brzo. I čiste svesti. Da l’ mi je pamet zdrava diskutabilna je stvar.

Želim samo da umrem dostojanstveno kako i živim, da ne budem bespomoćna, upišana, usrana, nesposobna i na teretu i sebi i drugima.

Nije takva smrt za čoveka.

Ako već nije ni za životinje.

Reče neko na Tviteru da mislimo o tome.

I ja sam, evo, mislila.

Zašto moj mačak Cvetko ima pravo na dostojanstvenu smrt a ja nemam?