Mislim, dobar dan i vama.

Šapke inače, opšte je poznato, nije partibrejker, osim u vreme novogodišnjih praznika. Pozovite me da unosimo ugalj, lakše mi to pada nego da pokušam da potpirim usiljenu veselost…osim ako se ne do’vatim nekog alkoKola. A i to mogu samo ako se namesti situacija, od datuma mi ne zavisi, pa…preskačem uglavnom histeriju, znam da se u mom životu od 31. decembra do 1. januara malo toga suštinski može promeniti na bolje…

Znate već da mrzim one da-se-usereš-od-slatko ušećerene praznične reklame gde se svi, cela umivena i lepo obučena, (da ne pominjem sad pametna, uspešna i lepa, sa sve kerom, naravno, leeepim) obavezno četvoro do petočlana srećna porodica, danima rasteže po kući/vikend-dvorcu, razmenjujući ferarije, krstarenja, zlatne manžetne, dijamantom optočene ‘aljine i Mont Blanc penkala i slične skromne novogodišnje poklone…a tek kad stigne Božiiiiććć! Qq majko.

Pa ja mrrrzim i gledaaam, pa sve crkavam što ne živim u reklami od sto ‘iljada evara i što tako nemam nekog da mi ucakli kuhinju baš onako, da bude k’o da ne kuvam u njoj, a ne da mi po njoj pršti vodom razredjeno, do sad osam puta poskupelo ulje (skuplje od benzina, ste izvalili?) iz šatro grill-tiganja, koji, baj d vej, najstrašnije usmrdi zavese i dobar je jedino za terasu. Onda se pitam čemu tiganj ako mogu da spremam samo napolju da se ne pogušimo. I odlutam časkom od reklame, pređem na praktičnije stvari.

Al’ ima i onih koji sve što televizije objave, pa čak i reklame, shvataju ozbiljno. Ozbiljnije od mene. Mada, od mene uopšte nije teško nešto shvatiti ozbiljnije, realno. Tako se makar predstavljam.

Nego, to nije tema, ja pokušavam da nadjem vezu izmedju povećanog broja samoubistava za praznike i medija koji besomučno u udarnim terminima prikazuju i pokazuju kako ceo svet slavi i živi i tera džez i putuje i poklanja i ima koga da voli i ko da ga voli, i baca pare okolo šakom i kapom, i zdrav je, i sit, i ima sve zube, i novu garderobu i stan i auto i decu i ljubimce, ceo svet ima  šta i zbog čega da slavi, samo ti jok.

Ti ideš da radiš tri’es prvog do ko zna kol’ko uveče u preduzeću do kog ima tri dana jahanja, pošto je sigurno na drugom kraju grada, nemaš auto, kako i da imaš kad crnčiš za dvesta evra… do trista; podstanar si, nemaš prava da praviš žurke, držiš kućne ljubimce… decu bi možda gazde i trpele, ali ili nemaš s kim ili nemate kad da ih napravite ni čime da ih izdržavate. Najlepši poklon o praznicima je da te svi puste na miru da se naspavaš. Eventualno neka dobra žurka ako se namesti termin i društvo ili vikend negde, ako ukradeš vreme koje nemaš.

I onda dodješ kući i svih manje-više prazničnih dana u vestima slušaš izveštaje o tome da “neverovatno, ali nema gužve na graničnim prelazima i naplatnim rampama, sigurno su naši sugrađani koji su otišli kojekude ranije otputovali/kasnije se vraćaju…”

I tako ti stvaraju iluziju da je ceo svet nekud otputovao, samo ti nisi.

Dok taj isti svet isto misli o tebi sedeći kod kuće i buljeći u prezentere vesti koji imaju osmehe prirodne kao da glume u horor filmovima. I pozivaju na opštenarodno veselje. Tako iskeženi. Sa sve lampionima i granom jelke na astalu. Pardon, desk-u.

Svet, ovaj što ne živi u reklami nego u Srbiji, previše je umoran, izmučen i prilično ozlojedjen na šećerleme uvijene u fake euforiju i pretprazničnu histeriju koje mu se serviraju kroz medije kako bi na ovaj ili onaj proizvod/uslugu potrošio više nego što ima i nego što mu treba.

Svet pokušava da, kad otprati decu negde u provod, ako ih ima, sedne sa prijateljima, porazgovara opušteno ili napravi žurku, pobegne na dan-dva, makar u selo, pokušava da preživi, da ne dobije infarkt, da ne šlogira od nervoze i svakodnevnog stresa…svet nije u fazonu da bude veseo u poslednje vreme, informacija za one koji to nisu shvatili do sad. Majke mi.

Molim jedan optimizam začinjen euforijom tačno u 23:45. ‘Oće to. Naročito ako mi kažu da tako treba. Ja odma’ poslušam i radujem se. Po direktivi, a i širim optimizam prema opštoj preporuci. Mada…’vam delujem kao neko ko širi optimizam?! Jok vala.

I zato neću da vam čestitam novu godinu ni prošle ni buduće praznike, ‘oću bre da vam čestitam život.

Čestitam nama svima što smo, ovde i sada, još uvek živi i relativno prisebni, makar za toliko da nas deca po ulici ne gađaju kamenjem, čestitam nam što se borimo, svako kako zna i ume, da nam bude bolje, što se ne prepuštamo i pored svega što nas je lomilo i nije nas slomilo, i što, ovako izmučeni, sarkastični, zajedljivi i baksuzljivi, ipak čuvamo u sebi onu sposobnost da se radujemo malim stvarima, sposobnost bez koje ne bi preživeli.

Srećno nam bilo.

K’o u rudnik da silazimo.

A toliko nam sreće i treba, jebi ga.