Mnooogo me iznervira kad mi neko uzme knjigu i ne vrati je više…sa knjigama imam poseban odnos…i baš mrrrzim kad mi neko napravi „uši“ na stranicama knjige da bi obeležio gde je stao! Pa, pobogu, čoveče, ako nemaš drugo, uzmi lenjir, vizitku, list kupusa, uložak bre stavi, ali mi ne maltretiraj knjige, bre!…mislila se Kaja dok je pregledala milion naslova na improvizovanim knjižnicama  na platou u centru grada – nekoliko tezgi sa onim belim šatorčićima-Muratima preko, da kiša ne okvasi jeftina izdanja u povezu koji će se raspasti posle prvog prelistavanja……na tezgama One k’o krompiri na pijaci…a iza tezgi zalihe…u kutijama – od banana?!?…prodavci se manje-više snalaze, k’o i na svakoj pijaci: neki ljubazno i strpljivo objašnjavaju detalje o litetaturi koja vas zanima…drugi k’o na vašaru: „uzmi sestro, kad ti kažem, tek da nije džabe…pa gde imaš ovol’ku enciklopediju za te pare?!“
Nigde one prijatne atmosfere u kojoj knjigama prilaze s poštovanjem i čitaoci i knjižari…ovde se samo trguje…pa sajam je, nije knjižara!
E, tu je kvaka! Svi se nešto muvamo oko tezgi, izgubljeni u prevodu, nesnadjeni…pomešani leže Nobelovci i skandal-majstori…Djavo (što) nosi Pradu čudi se otkud Biblija preko njega…Dučić, uvezan, beči se na Makrobiotički kuvar….papazjanija opšta…a opet nekako lepo…ima knjiga…joooj, Kajo, ovo ko vremeplov, jebote! Vidi, Vajninger! Jes’ da su ga, mučenika, spustili odma’ do Pamuka pa je Kaja došla u iskušenje da kaže: Spakujte mi pola kile Vajningera i kilo Orhana, treba mi za čorbu, al’ je brzo odustala, vratila se u sebi dvadeset godina unazad, u vreme kad je, kao gimnazijalka knjigu “Pol i karakter”, retko i brižljivo čuvano izdanje, dobila na čitanje od svoje profesorke osnova novinarstva, odnosno od njenog muža, naslednika prve i najveće privatne kolekcije retkih i skupocenih knjiga u Gradu. A dobila je na čitanje zarad polemisanja. Jer Oto Vajninger je jedan od najvećih trnova u Kajinom oku: jebeš šopenhauera i Aristotela, to šta je ovaj klinac pisao još 1900-te o ženama i još naučno dokazivao, oni nisu ni načeli. Sećala se mirisa stare knjige tananih listova sa voštanim pečatom na prvoj strani, brižljivog iščitavanja i izvlačenja spornih i nedokazivih bulažnjenja i nerviranja oko stvari za koje je znala, prosto z-n-a-l-a da nisu tačne, al’ nije mogla da nadje rupu u dokazivanju lika koji jes’ bio lud, al’ je bio i genije. Mrzela ga je i cenila. Al’ ne povezanog, jadnog, k’o da je njegovo filozofsko delo skicen blok. Dobro, sad ga makar ima, nekad je bio izbačen iz svih programa, nije se izučavao čak ni na Filozofskom fakultetu, al’ jebi ga, je l’ mora bre ljudi da stoji baš pored kuvara?! Isto i košta. Može da ga ima svako. Nije fer, majke mi! Nije to za svakog. Šta ako ga neko shvati ozbiljno?

-O, Kajo, idealisto, stoko, pa ko je tebi Vajninger da se toliko nerviraš? On je samo klinac Edipalac koga je neka kokoška šutnula pa on u dvadesetoj napisao ženomrzačku knjigu a u dva’estrećoj se roknuo u Betovenovoj kući, kažu, njoj na očigled. Pa momak je bio lud k’o struja!

-Jedi govna, znaš, Vajninger je moj vremeplov, u doba kad život nije bio instant, kad si supu morao da kuvaš ceo sat da bi je pojeo, kad nisi mogao da kupiš u supermarketu sarmu koju je spremala neka debeloprsta kuvarica iz “Društvene ishrane” i kad seks nije bio na brzaka, i kad nije bilo SMS-a, jebem ti i mobilni telefon da ti jebem, najbolje obožavam kad mi stigne poruka od mrak frajera bez ijednog znaka interpunkcije…poruka koja, zbog, kako to ono zovu? a, da:”ubrzanog tempa života”, znači i “svidjaš mi se”, i “je l’ se svidjam ja tebi?” i “‘ajde da se vidimo negde” i “znači odma’ da se kresnemo pa da vidimo posle šta ćemo”, poruka all in one, sve u jednoj zbrkanoj, nepismenoj i nadasve glupoj rečenici, na koju najčešće odgovoriš podjednako sadržajnom porukom: “odjebi” ili “crkni”……

nekad si frajera eliminisala zato što ne ume da odrecituje Nerudu, ili nema pojma da svira gitaru, ili da se pravilno izražava, ili je samo glup i prost, sad ga odjebeš jer ne ume da kuca poruke….fali mi to doba…kad je život bio nešto drugo…laganije i lepše…a čvršće i stabilnije povezano, nešto što nije bilo za jednokratnu upotrebu…a sad su mi i to upropastili…

Gospodjice, izvol’te, kako bi’ mog’o da Vam pomognem? osmehivao se mladić iza tezge, onako, šeretski, kao “ja sam frajer” osmehom…Kaja se napravi luda: Pa, recite mi nešto o ovoj knjizi, ko je ovaj Vajninger, o čemu se radi uopšte ovde?

Gospodjice, nemam Vam ja pojma, nisam čit’o, ja samo prodajem…. a da kupite i da pročitate? Il’, mogu ja i da Vam poklonim….

Ej, momak, spakuj mi tu knjigu i ne seri mnogo nego počni da čitaš da ne ostaneš doveka zonska liga frajera, šteta, mlad i lep a glup..i promeni melodiju na mobilnom, mooolim te, kad te lepo molim, ako još jednom čujem Seku da svira nekom ću mobilni u dupe da zabijem, kunem ti se.

Jebem ti život da ti jebem, što se nisam rodila u nekoj jebenoj renesansi Džejn Ostin profila, pa da živim u kamenoj kući koja će me nadživeti, da nosim kvalitetne haljine sa miderima i trista podsuknji, da vezem i idem na bal i učim klavir i francuski, da primam mirišljava ljubavna pisma na kvalitetnom papiru sa monogramom od muškarca koji zna da se udvara, da čitam retke ali kvalitetno uvezane sonete i cmizdrim nad njima, posle toga nos da brišem maramicom koja se ne baca u djubre posle upotrebe nego pere pegla i namiriše…..ovako sve je jednokratno: montažne kuće i nadogradnja koja neće da traje ni deset godina, fotografije u digitalnom formatu pa piši-briši, pa kad ti pukne disk možeš da se jebeš u dupe, kupuješ kod Kineza i gaće traju do prvog pranja, a i kad kupiš u butiku ista je roba samo možeš da se kurčiš da si kineske gaće platila osamsto dinara,  SMS-ovi koje brišeš jer su ili glupi ili ti je puna memorija, muškarci koji su ili glupi ili nemaju pojma kako sad da ti pridju niti šta da kažu pošto su i oni jadni pogubljeni jer ne postoje pravila po kojima bi se vladali, papirne maramice na angro, pa plači il’ briši dupe kol’ko ‘oćeš, ručak ne zahteva pažnju ni preciznost ni ljubav ni talenat, zahteva samo mikrotalasnu, i knjige na kilo. To me uvek dotuče. Knjige na kilo. Loše prevedene, loše uvezane, loše sve, toliko da se negde izgubi ono uzbudjenje pred otvaranje prve strane, ono osećanje zbog kog, u stvari i čitam. Ne razumem ja to. Kao ni one što piju špricer. Nikad nisam kapirala zašto bi bilo ko kvario vino vodom. Valjda da popije više, šta ti ja znam… Kao ni instant kafu…šatro nema vremena da skuva normalnu…aha, važi. Kuvanje kafe je ritual, i u njemu se uživa….al’ to samo oni koji znaju…Nikada nisam razumela ni rečenicu “život je kratak”. Nije brate kratak, jebeno je dug. Samo puštaš da prolazi pored tebe umesto da ga živiš. I živiš instant….

Laganim korakom, uživajući u poslednjim zracima oktobarskog sunca koje se kao natezalo sa oblacima da baš za inat izgreje, Kaja je krenula kući i ponela svoj primerak instant-Vajningera. Da ga pročita još jednom i dooobro se iznervira. I da vidi kako će se sada, dvadeset godina posle, osećati dok čita. Jer jednu istu knjigu možeš doživeti na milion različitih načina. U zavisnosti od toga kada je i pod kakvim okolnostima čitaš. A Kaja je želela da vidi šta se još promenilo u njoj i oko nje…

Edit: Oto Vajninger ubio se na današnji dan, 4. oktobra 1903. godine u Beču, u kući u kojoj je umro Betoven. Kaja nije znala tačan datum dok ga nije pročitala, pre pet minuta.

Edit još jedared: slučajnosti ne postoje.