Redovi pred diskontima i prodavnicama…penzioneri i ostalo zemaljsko roblje guraju se ne bi li kupili koji litar jestivog ulja pre novog poskupljenja. Kažu da nema velike inflacije. Ma je l’? To izgleda ovako: litar ulja u januaru koštao je nešto preko 70 dinara. Sutra će biti 145. Ili 125. Ima li razlike?

Jutrom, od otvaranja hipermarketa iz lanca trgovina čiji je vlasnik, opet, monopolista na tržištu mleka – redovi. Roditelji čekaju za koji litar mleka za potomke. I opet penzioneri. Najugroženijima je dosta svega, samo nemaju više snage da dižu revoluciju. Čekaju u redovima. Za mleko, hleb, zejtin, vizu…navika, šta ćeš.

jeees, gužvaaa....

Pored nestašice mleka, građane čeka i skoro poskupljenje ulja (FoNet, arhiva)

Hleb nije poskupeo. Stvarno?

Šta to beše hiperinflacija?

Ilustracije radi, članak koji opisuje devedesete.

Poznato vam nešto izgleda? Ma neeećeeee….

Evo, danas nam je bolje, Tita mi.

Sreća jedna neopisiva.

Kupovna moć građana najniža je u regionu.

Prosečna potrošačka korpa 2009. koštala je 33.366 dinara,

a ove, 2010. košta 82.868,18 dinara. I? Za koliko procenata je opala kupovna moć? Batalimo statistiku. Prošle godine, prosečna plata u Republici (samo ne znam u kojoj) iznosila je 32.468 dinara, a ove godine, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada u aprilu u Srbiji je iznosila 34.952 dinara. Kolika je minimalna, potražite sami. Mene stra’.

Ništa bre ja tu nisam izmislila. Sve lepo piše, ko ‘oće da traži. Evo, ja sam htela. Baš me zanimalo.

Ta, prosečna potrošačka korpa kojom se bave statističari sadrži… nemam blagog pojma! Ono što sam videla na spiskovima, nisam davno viđala u svom frižideru, kupatilu, sobi…za mene je prosečna potrošačka korpa nešto potpuno apstraktno, što koriste vanzemaljci koji imaju dovoljno love.

Ja stvaaarno nemam osamsto evrića da turim u korpu.

I umesto da se bavi ovim problemima, a bogami i ovim, ovim ili ovim, recimo i ovim, onim što ilustruje našu stvarnost, država se bavi evo ovim.

A kome to ne drma kafez, njemu podmeste ovo, pa nek se izede. Opet i opet i ponovo.

Pričam ti priču. Jebe ti se što ti narod nema za ’leba i grabi se za zejtin, baci mu kosku oko Kosova ili neku drugu u vezi sa „odbranom nacije“, da ne razmišlja mnogo čime će platiti struju koja poskupeti neće. Kad bi se gađali tramvajima.

Mnogo smo bre dobri u toj diplomatiji, k’o da su svi dobili diplome za pionirsku političku školu SSOJ. (ko ne zna šta znači ovo nek izgoogla, baš me zabole).

I ko mi prvi sledeći zapeva „Jebite se devedesete“ rizikuje svoj jadni, Dinkiću i bratiji nevažni, ničim izazvani život. Ja nisam ovca da blejim horski. Meni ovo isto. Samo nemam potrebe za vizom. Imam pasoš pa sad mog’ se gonjam ’de ’oću. U tri pizde materine. Jer ovo je demokratija. Mogu da stanem na granicu i da se mislim na koju stranu didem da prosim. Za ’leba, zejtin il’ mleko. Isto mi se ’vata. Mogu i da me ograde bodljikavom žicom, pare za put nemam. Ko je imao para putovao je i s vizama i putovaće i bez njih.

Mi ćemo i dalje da čekamo u nekim redovima i kolektivno blejimo.

’Ajd u zdravlje.

Krivi smo mi što smo ih pustili.

***I ovo vam je „Metla petkom“ u četvrtak. U’vatilo me pa ne mogu da čekam sutra.