Danas sam se izvinila kad sam preterala. Dvaput. Umem baš praaavo djubre da budem, povremeno. Shvatim koliki sam namćor kad vidim da me zagledaju. Valjda traže cvet za koje uvo je zadenut, nemam pojma.

Danas sam plakala kad sam bila tužna. Jako sam plakala. I opet čitala “Uspavanku” Crnjanskog. I plakala opet.

Danas se nisam smejala. Uopšte. Ništa mi nije bilo smešno. U stvari, jesam, jednom: promašila sam korpu za otpatke. Ovoooliiiku. Jer sam skinula naočare. Shvatila sam da sam slepa k’o šišmiš, ipak.

Danas sam ispala budala. Jedno triput. Al’ ja tako često. Ne boli ništa, majke mi.

Danas sam dala napojnicu taksisti, uživala dragocenih pet minuta na suncu, dozvolila sebi da budem lenja čitav sat, ostavila neprostrt veš da bih onima koje volim to i rekla, stavila ljudskost ispred ponosa, emociju iznad principa, shvatila koliki sam idiot i izvinila se. Dvaput.
I uspela da se posvadjam i pomirim sa sobom.

Danas je bio baš dobar dan.