Draga moja, stidi se!

„Srbija neće 28. juna dobiti datum o pridruživanju već -zeleno svetlo-, a članica EU može postati između 2015. i 2020. godine“ – parafrazirala iz jutrošnjih vesti, ne mogu da citiram, meni malo muka to ponovo da čitam/slušam/gledam.

Ne znam na kojoj planeti živite ako vama nije. Muka. Od svega. „datum – zeleno svetlo – datum – zeleno svetlo –pita li se iko ovde, bilo ko, za gde dodjavola mi tražimo prijem? Znate li koliko je uopšte dugo ova zemlja deo evropske porodice?

Tražite li prijem onde gde već jeste i gde po rođenju i zaslugama pripadate od samog početka?

Znate li uopšte koliko su vaši, moji, svačiji preci dali toj istoj Evropi u koju mi sad  kao treba da budemo primljeni, ali smo na listi čekanja kao za elitni vrtić, dok ne vide imamo li da platimo školarinu i da li smo podobni da jedemo ista govna iz istih zlatnih činija kao i naši sugrađani, ostali Evropljani? Ili ste zaboravili?

Ili prosto naša draga Evropa samo ima odličan PR pa je gurnula od očiju pomamljenih medija ono što je svakom mislećem stvoru, mislim čak i kućnim ljubimcima, apsolutno jasno i vidljivo?

Možda samo ne želite da viknete „Car je go!“ Možda…ipak, neko mora, kao i u svakoj priči.

Zato sam rešila da sestri Evropi napišem pismo u ime majke Srbije, ako već niko drugi neće. Računam da smem i mogu jer volim i jednu i drugu. Jer se osećam i kao Srpkinja i kao Evropljanka, jer sam deo i jedne i druge, jer ne bih mogla da postojim, dišem i bitišem, da imam svoju istoriju i prošlost da nisam deo obe.

I ako moja Srbija nema snage da kaže šta joj je na srcu, ja imam. I snage i prava. Jer je volim.

Draga sestro,

Iako si ostarela, oslepela i skoro pa potpuno gluva, ja te i dalje duboko poštujem jer si, iako si preživela sve i svašta, i mnogo mi puta uzela sve a ništa mi dala za uzvrat, ti ipak moja sestra. I volim te, iako mi se ne dopadaš.

Sestro moja, do sada si bankrotirala mnogo puta a da to nisi dala da iko iz porodice vidi, loše si vaspitala decu pa su odrasla bezobrazna, nevaspitana, sinovi su ti bili i ostali paraziti i secikese, kćeri su ti se prodavale okolo i izdavale te za šaku zlata i sjajnih kamenčića, a ti, šta ti radiš? Umesto da rasteraš gamad jer tako dementnu i bolesnu nema ko da te pogleda, držiš ih čvrsto na okupu kako bi održala formu srećne i složne porodice. To što doručkuješ nesreću i nemir a večeraš sopstvenu glad i nemaštinu ne sprečava te da sebe i dalje visoko ceniš.

Ti takva, u ritama, u starom dvorcu koji se urušava i prokišnjava, memljivom i bez uslova za život, i dalje praviš prijeme. I naplaćuješ ulaz na balove na kojima gosti koji debelo plate ulaznicu igraju praveći se da čuju muziku sa davno pokvarenog gramofona, piju nepostojeće vino iz okrnjenih kristalnih čaša, prave se da jedu kavijar dok im creva zavijaju neku svoju melodiju gladi. Tako gladni i siromašni kao i ti sama, pridružuju ti se u iluziji da nečega od onog starog sjaja kojim si blistala dok si bila poželjna lepotica koja je pucala od zdravlja i dičila se svojim bogatstvom i dalje ipak ima. Jer, priznajući tvoju nemoć priznali bi i sopstvenu.

Rekavši ti da si džangrizava, ostarela, sirotinjska kontesa nesnosne naravi morali bi glasno da priznaju da su ništa drugo do grupa cirkuzanata – falš noblesa praznih džepova i stomaka koji zavijaju prazni i izmučeni, ocvalih kurtizana sa retkim mušterijama koje zavaravaju scenskom šminkom dok im deca kod kuće, u čakmarama vrište od gladi i hladnoće.

Sestro moja, godinama ne želiš da uđem u našu kuću jer kažeš da je nisam dostojna.

Iako sam je često branila. I tebe i kuću u kojoj sam tolike godine samo svraćala posle teških razmirica sa komšijama oko ograda, njiva, dvorišta i prolaza koje sam branila i kada niko drugi nije ni hteo ni smeo. Moj život nije dug kao tvoj, svega hiljadu godina i koji vek više. Pa ipak čuvam uspomene.

Neću te podsećati na Kosovski boj, reći ćeš, to je bila samo odbrana srpstva, moje porodice. Pa i da jeste, draga sestro, ti i ja smo i tada bile porodica. Neka toga.

Seti se samo onog vrelog jula 1456. godine. Sećaš li ga se?

Da li bi sada bila živa da nije bilo moje dece i dece naših prijatelja da za tebe poginu? Obične, proste dece…zapravo ne: hrabre i časne dece koja znaju šta je odanost. Dece koja su pet vekova trpela zulume osvajača i pobunila se da tebe sestro odbrane.

Da li bi te obeščastili, ukaljali, silovali tvoju decu, poklali, spalili tvoju kuću?

Misliš li ikada o tome?

Znaš li kako mi je bilo kada sedam saksonskih stolica nije poslalo obećanu pomoć kao ni sva tvoja deca koja su se, pohlepna, bavila međusobnim svađama oko porodičnog bogatstva, a uz nas nemoćne i slabe bili su samo obični ljudi, krstaši i podanici? Sećaš li se Smedreva i Kovina draga sestro? Ili si ih, dementna, zaboravila? Ili ne želiš da ih se setiš?

Jedan jedini i pre svih komšija Sibinjanin Janko je došao da brani bedem kod Zemuna pred nezadrživom silom komšija sa juga. I Kapistran, i Silađi, i Karvahal se ne zaboravljaju. I moj sin Đurađ, koji se za svoje grehe iskupio odbranom Smedereva. Broj žrtava ovih bitaka se ne zna. Nije ni obavezno da se zna. Mnogo ih je bilo. Ja ih nisam zaboravila i pomenem ih svaki put u svojim molitvama. A ti?

Hunyadi_kalemegdan

Sećaš li se, draga moja, četvorogodišnjeg rata koji se s pravom naziva Svetskim?

Rata u kome su učestvovala i sada tvoja usvojena deca, boreći se protiv, opet, tvoje dece? Jer nisu umeli, znali, hteli da komuniciraju međusobno. Jer su se trkali ko će više da otme, slepi u svojoj pohlepi na patnje koje predstoje svima. I njihovoj deci, tvojoj deci draga sestro.

Rata u kome je živote izgubilo milion i po naše dece, zajedničke, sestro moja draga.

Preko polovine mojih sinova izgubilo je živote u tom ratu. Braneći svoju majku, sebe, svoju decu, tebe, draga moja. I iako žalim za njima, ja sam na njihovu hrabrost i odanost ponosna. A i ti si nekada bila, dok nisi ogluvela i oslepela. Širom svog imanja spomenike zahvalnosti si im podizala. Sada si ih zaboravila.

Ja nisam. Ni njih, a ni tvoju decu za kojom žalim isto kao da su moja.

I tu se, draga, ti i ja razlikujemo.

Ja pamtim dugo, dobro i mnogo. Kao i naša druga sestra Grčka.

Ako ti je lakše da pogledaš nego da čitaš, evo pogledaj istoriju tvoje sestre Srbije u Prvom svetskom ratu. Istorija je, znaš, neumoljiva nauka. Sve beleži. I retko laže. Na Konferenciji mira u Parizu saopšten je podatak da sam u ratu izgubila 1.247.435 svoje dece, što je, ako ćemo o deci u brojkama govoriti bilo 28 odsto od ukupnog broja mojih najrođenijih te 1914. godine.

Слика

Kao i nedugo zatim, tokom Drugog svetskog rata, kada sam, zajedno sa sestrama iz porodice, Kraljevine Jugoslavije, oplakala milon naše dece koja su za sobom ostavila nekoliko miliona siročadi. Za porodicu od ukupno oko 16 miliona ljudi taj gubitak je nenadoknadiv i od njega se nikada nećemo oporaviti draga sestro.

Ja ću pamtiti sve naše žrtve, i tvoje i moje, ako već ti nećeš. Ne želiš. Ne pamtiš. Dementna si, razumeću.

I danas, kada mi ti tražiš da ti ispunjavam hirove i besmislice, da ti platim da bih ušla u našu zajedničku kuću, kuću koje ne bi bilo da nije bilo svih nas, naših rođaka, prijatelja, mene i dece moje, mene obuzima sramota što ti dozvoljavam da mi se obraćaš sa visoka. Sramota me pred svojom decom koja me grde i prozivaju što se dodvoravam tebi tako zaboravnoj, neosetljvoj, tebi kojoj je jedini razlog što i sopstvenu decu trpiš novac i lažni osećaj moći koji ti pruža vlast nad onima koji su veća sirotinja od tebe.

Tebi koja postavljaš neke zahteve u čiju razložnost ni sama ne veruješ, tek da bi opravdala to što ne želiš da me vidiš, oči u oči.

Jer bi tada morala da priznaš istinu. Da je car go, da si ti gola, bosa, izgladnela, pothranjena, bolesna, dementna, i da je u stvari ono što zaista želiš pomoć.

Pomoć siromašnoj rođaki plemkinji koja ne želi da je traži iako umire od gladi, onoj koja nema da plati hleb ali drži poslugu kojoj naređuje i ne plaća joj, onoj istoj koja očekuje da joj neko plati da bi u njenom društvu proveo izvesno vreme.

Kitiš se tuđim perjem i živiš od stare slave, draga moja.

I krajnje je vreme da to prisznaš i prestaneš da živiš u iluziji da je pod tvojim krovom sve dobro, savršeno, da su svi lepi i pošteni, siti i mirni, zaštićeni i srećni.

Ja vidiš volim da te obiđem: volim da pregledam tvoje stare haljine i podsetim se nekadašnjeg sjaja dvorova, da vidim ulja poznatih majstora na zidovima tvoje urušene palate, da šetam lavirintima parkova, da obiđem imanja, da se setim istorije naše velike porodice i uživam u uspomenama. Da obiđem naše rođake koji imaju pametnija posla nego da ti se dodvoravaju i ispunjavaju tvoje hirove, provozam se biciklom njihovim lepo uređenim stazama, prošetam čistim ulicama, divim se novim zdanjima.

Ali to ne mogu bez da ih pitam:

Da li su srećni? Kada su poslednji put dobili nešto od tebe besplatno, neki koristan savet makar? Da li ih kao majka podržavaš i štitiš kada su u problemima?

Da li je taj tvoj bal za učešće u kojem treba uraditi sve što ti narediš i dalje samo bal duhova koji se sećaju lepih vremena i plešu za budućnost u prošlosti, plešu do iznemoglosti, dok poslednji plesači koje očekuje nagrada – tvoje društvo – ne padne od iscrpljenosti svestan da je nagrada samo šarena laža, šargarepa na dugom, predugom štapu, do koje nikada neće doći, ma koje uslove ispunili? Jer, budi iskrena jednom u životu draga sestro, same smo sad ti i ja, šargarepa ne postoji. Samo štap.

Nemaš ti šta da ponudiš. Osim dugova, bede, imitacije lepog života, reklame za deterdžent u kojoj su svi srećni i nasmejani.

Ja to najbolje znam. U takvoj reklami već dugo živim, zajedno sa svojom decom.

Koja me sve više prozivaju zbog toga što sam uporna u želji da vidim šta si zaista postala posle svih ovih godina. I jer tvrde da verujem reklamama i živim u iluzijama.

Bojim se da će zbog tebe početi da me mrze. Zbog moje odanosti tebi koja nikada nisi znala da uzvratiš istom merom.

Zato, ovoga časa, ja prestajem da se borim za tebe, da te branim i opravdavam tvoje bezumne postupke.

I imam samo jedno da ti kažem:

Draga moja sestro, stidi se! Makar predamnom, makar u četiri oka. Jer se ja, zbog tebe, pred svojom decom stidim.

Iskreno,

tvoja sestra

Srbija

I na kraju, nauči nešto od svoje istorije. Moja istorija je i tvoja. Ne zaboravi to.

 

http://www.youtube.com/watch?v=v2G12jkBvDs

21 thoughts on “Draga moja, stidi se!

  1. Dosadni su više sa EU i Kosovom, smučili su mi se svi. Negledam više dnevnik i vesti. 20 godina koliko znam i koliko sam svestan samo se o Kosovu priča, a stari govore čak i 30 godina. Slažem se da je Srbija Evropa, ali trenutno kako stvari stoje nisam za EU. Možda ću i biti nekada ako se nešto bude promenilo, mada realno gledano male su šanse da nekada budemo deo EU. Sjajan tekst.

  2. Lep je ovo tekst. Literarno lepo sročen. Vrlo lepo, čak.

    Samo, istorija laže, svako malo. Jer je pišu pobednici. To smo naučili.

    A nama, sa našom majkom Srbijom nije problem Evropa, ili nam bar nije glavni problem. Glavni problem smo mi sami… Mi koji nemamo ideju šta bi smo, ako ne “Evropu”. Kuda, ako ne na ta vrata?

    I kad god nema ideje šta ćemo, mi malo udarimo u priču o junačkoj Srbiji, kakva je nekad bila. Jeste. Bila. I neka je u toj Evropi, kukala joj majka, posrnuloj, matoroj i propaloj zaista samo privid boljeg života – gde je nama makar taj privid? Ako ništa bolje? Dobro, ne treba odgovor – jasno mi je.

    Jeste, Dušan Silni je stvarno bio veliki (uz određene istorijske ograde i detalje…) ali je umro, davno.

    A mi, koji još nismo umrli, znamo (manje-više) istoriju Majke Srbije – samo nemamo pojma šta ćemo dalje. I zato smo tu gde smo. I pitanje je kad ćemo odatle. I naravno, pitanje je – kuda?

    Hoću reći, ovi što drže kormilo, oće piške – neće piške. Nemaju bolju ideju. Kad bi im neko dao uradili bi oni… Kao i oni pre njih i oni pre njih. Al’ eto, svi ćute. Niko ništa da predloži. Ali, avaj, i ti što drže kormilo su isto deca, jadne nam i napaćene Majke Srbije.

    Lepo reče Đole Balašević… “Nama je dobro, taman kako smo zaslužili…”
    http://www.youtube.com/watch?v=3O1G3dMkpLQ

    Znam, bogohulim. Grešan sam.

  3. Ne Nemanja, apsolutno stoji to što si napisao, nije da ja mislim bolje, ali Majkom Srbijom ću se pozabaviti kasnije, lično ću joj pisati, tako sam planirala. 🙂
    Ovaj tekst se odnosi na Evropsku Uniju i odnos prema nama, prema našoj zemlji.
    Uz opasku da nas tamo ne čeka med i melko i bolji život, već surova realnost – Evropa je na aparatima, u subkomi, samo to niko neće da prizna otvoreno.
    Pročitaj ponovo pasus na kraju: i mi živimo u iluziji da smo živi.
    Pristalica sam toga da nam ne treba ni Evropa kao još jedna iluzija bolje stvarnosti. Mi još uvek nismo izašli iz sopstvene iluzije života a pohrlili bi u neku novu.
    Ovo nije velikosrpski tekst. Žao mi je ako si ga tako shvatio.
    Ne slavim Srbiju danas, ovakvu kakva jeste, samo kažem da je ona, sa onim što je kao deo te Evropske porodice mnogo uradila za istu tu porodicu, previše da bi sad plaćala za “ulazak” u istu.
    I zašto postavljaš pitanja ako sam odgovaraš na njih.
    Baš sam htela na nekoliko da ti odgovorim. Ovako ništa. 🙂
    Btw: istoriju o kojoj sam govorila nismo pisali mi.

  4. Dok nam ne saopšte da li je sada dan ili noć i da li nam ipak sunce greje, mada ja čujem kišu, ostaje mi da pustim po koju suzu nad tvojim tekstom. No, to je ionako svejedno, jer sam ovih dana sva nekako plačna. Sutra – i ne znam dal će nas uopšte biti.

  5. @Miško: mi JESMO deo Evrope. I loše nam je kao i (skoro) svima u Evropi.
    Problem je što ne rešavamo svoje probleme sami nego mislimo da će nam ih ta Evropa i rešiti, a i oni se postavljaju tako kao da će sve nevolje nestati kad udjemo u tu VIP ekipu.
    A istina je da neće.
    Dok sami ne počnemo da čistimo svoja govna.

  6. Evropa svakako nije med i mleko. To nam je svima jasno. Ali taj “privid” njihovog života je svakako značajno bolji nego “privid” našeg.

    Nemoj da ti i ja zajedno sabiramo pare u novčaniku od jutros (a tek je bila plata! ili bi trebalo da je bila!) – oboje bi smo bili tužni. Nemoj da prebrojavamo ni one što nisu za EU, a otišli bi sutra u jutro u taj njihov “privid” – samo da im se pruži prilika. I na kraju nemoj da sabiramo, ne daj Bože, one koji su već otišli… To bi već bila depresija. O, čekaj – već je depresija.

    Jeste, uradila je Srbija mnogo za Evropu. Ali, opet nemoj da sabiramo šta je Srbija uradila sve protiv… Protiv sebe, protiv komšija, protiv Evrope, protiv koga hoćeš. Ne Srbija, nego deca Majke Srbije, koju smo mi birali da kormilare.

    Ne plaćamo mi ulazak. Mi plaćamo dugove, ali plaćamo i kamatu. Kamatu plaćaš kad god kasniš. I to znamo.

    Neću dalje.

  7. Ajd, pošto nećeš dalje, sve što imam da kažem je:

    – Privid je samo privid. Da li je privid boljeg i lepšeg života u Evropi, na Marsu ili u komšijskom dvorištu, nebitno. I dalje je samo privid.
    Ne menjam privid za privid. Menjam privid za suštinsku promenu.
    Za koju nam ne treba niko. Osim nas samih. Kad sopstveni privid lepog pretvorimo u nešto vredno i suštinom zamenimo formu, onda možemo i u drugu galaksiju što se mene tiče. Ovako nemamo šta da tražimo igde drugde. Pa ni u Evropi.
    Kojoj, istine radi, malo toga dugujemo, kad smo kod dugova.

  8. E, meni se povraća; jeste borili smo se i ginuli, naši preci, ali pod čijom palicom, komandom i štapom, uvijek kad nema para, i nemaš svoj par, glad na usta izlazi. Kao i ljubav kad si sam; i ko je za to vrijeme slavnih bitaka koji su prerasli u međusobne ratove, ko je kao i uvijek plesao svoje balove; ko?! čarobni štapić i “stoćiću prostri se”…

  9. …hajde da se lažemo; “Sami sebi mi smo krivi…gdje je ljubav, gdje su one prave stvari…dostojanstvo ljudsko blijedi/vrijedi/…sami sebi mi smo krivi” (grupa “More”). I ono što moraš moraš, ma koliko ne mooožeš.

  10. @Nataša, nisam baš sigurna šta ste hteli da kažete, niste baš sistematizovali misli, osim u ovom poslednjem pasusu sa kojim se apsolutno slažem.
    Pročitajte i moje komentare, da se ne ponavljam: ovo NIJE oda Srbiji majci, o njoj tek imam šta da kažem, ovo je samo nepristajanje da jednu iluziju zamenim drugom.
    Sami smo sebi krivi, da, ali to ne znači da treba da postanemo još “krivlji” svojoj deci hrleći u nepoznato umesto da rešavamo svoje, poznato.

  11. Da rezimiram: dobijamo “zeleno svetlo” i “datum” za ulazak iz kofe govana u septičku jamu.

  12. Potpuno si u pravu Saputalice, cekamo da nam Evropa resi probleme u nasoj drzavi a od toga nema nista. Neko rece da je i Evropa u velikim problemima sto je takodje tacno.

  13. Ono što znamo i ti i ja Tamara, jeste da neko tamo negde u “propaloj” i “truloj” Evropi neko danas mnogo bolje živi od nas ovde…

    A čak i ako se desi da oni padnu za 5 stupnjeva niže… Mi ćemo za 6. Ako oni padnu za 10, mi ćemo za 11. Kao i uvek do sada… Ima li potrebe da nagađamo ko će prvi da se izvuče iz bunara? Mi sigurno nećemo. Kao i do sada.

    O tome ja pričam.

    I opet isto pitanje, imamo li bolju ideju? Ili ćemo opet, malo, sami sebi da budemo dovoljni? A onda ćemo, opet, malo da se čudimo kad za koju godinu budemo kaskali za svima ostalima…

    Reče jedan pametan čovek, koga opet, nismo slušali: “Ne može da se bude glup – za džabe.”

    Jel’ su to opet svi drugi blesavi i ludi, samo mi pametni? Moguće.

    A možda ipak sporo učimo. Možda je do nas? Slučajno? Ovaj put?

    A ne, neko je drugi kriv… Evropa, Amerika, CIA, Papa, Vatikan, Masoni, Turci, Austrougari, Huni, Tatari, amebe, bičari, trepljari…

    Mi, sami sebi? Nikako. To ne.

    No further questions, your honor. I rest my case.

  14. @Branko: 😛

    @Nemanja: I opet sam pitaš i daješ odgovore, Nemanja. Ipak idi u advokate, ovo nije završna reč već razmena mišljenja i ličnih stavova.
    Ako želiš argumente, OK, imamo sutra novinarsko istraživanje.
    Ali, što se mene tiče, ništa mi dokazao nisi. Imamo li bolje rešenje?
    O, da: da zasučemo rukave i očistimo sostveni svinjac. Sami. A ne da se ugiltavamo u tuđi, veći, sa parnim grejanjem i LCD televizorom.
    I ne, nije nam kriv niko drugi, zamena teza je ponovo u tvojim rukama – nigde “krivicu” nisam pomenula u tekstu.
    Hoćeš odgovor? Da, krivi smo mi, sami.
    I sami treba i da popravimo svoja sranja, a ne da se zakopavamo u tuđa.
    Znaš, tamo negde bolje se živi. Ovde, i kada uđemo u EU, neće se bolje živeti.
    Jedino da se teleportujemo tamo.
    That’s the point.
    A u tekstu se čak i ne govori o tome, govori se o ponižavanju. Ali dobro, opet, svako čita između redova onako kako mu odgovara.
    A ako ti opet nije jasno šta sam htela da kažem, pročitaj ponovo tekst i komentare. I ako ti ni posle toga ne bude jasno…all right, znači da ne umem da verbalizujem misao.

  15. Eto, konačno da se složimo. Krivi smo mi sami. Jesmo.

    E sad je samo problem što mi nikad nismo umeli da sami popravimo svoja sranja – bez da nas neko udari po ušima. Nama treba da nas neko udari po ušima i to jako – ali se u isto vreme bunimo kad nas udaraju po ušima, jer je to ponižavajuće. Ali radimo – dokle god ima ko da bije po ušima.

    A i za to poniženje smo krivi mi sami. Opet. Da ne veruješ…

  16. Pa dobro, evo, ja ću da te udarim po ušima ako ti to “radi” pos’o. Svako ima svoje veselje. 😛

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *