„Srbija neće 28. juna dobiti datum o pridruživanju već -zeleno svetlo-, a članica EU može postati između 2015. i 2020. godine“ – parafrazirala iz jutrošnjih vesti, ne mogu da citiram, meni malo muka to ponovo da čitam/slušam/gledam.

Ne znam na kojoj planeti živite ako vama nije. Muka. Od svega. „datum – zeleno svetlo – datum – zeleno svetlo –pita li se iko ovde, bilo ko, za gde dodjavola mi tražimo prijem? Znate li koliko je uopšte dugo ova zemlja deo evropske porodice?

Tražite li prijem onde gde već jeste i gde po rođenju i zaslugama pripadate od samog početka?

Znate li uopšte koliko su vaši, moji, svačiji preci dali toj istoj Evropi u koju mi sad  kao treba da budemo primljeni, ali smo na listi čekanja kao za elitni vrtić, dok ne vide imamo li da platimo školarinu i da li smo podobni da jedemo ista govna iz istih zlatnih činija kao i naši sugrađani, ostali Evropljani? Ili ste zaboravili?

Ili prosto naša draga Evropa samo ima odličan PR pa je gurnula od očiju pomamljenih medija ono što je svakom mislećem stvoru, mislim čak i kućnim ljubimcima, apsolutno jasno i vidljivo?

Možda samo ne želite da viknete „Car je go!“ Možda…ipak, neko mora, kao i u svakoj priči.

Zato sam rešila da sestri Evropi napišem pismo u ime majke Srbije, ako već niko drugi neće. Računam da smem i mogu jer volim i jednu i drugu. Jer se osećam i kao Srpkinja i kao Evropljanka, jer sam deo i jedne i druge, jer ne bih mogla da postojim, dišem i bitišem, da imam svoju istoriju i prošlost da nisam deo obe.

I ako moja Srbija nema snage da kaže šta joj je na srcu, ja imam. I snage i prava. Jer je volim.

Draga sestro,

Iako si ostarela, oslepela i skoro pa potpuno gluva, ja te i dalje duboko poštujem jer si, iako si preživela sve i svašta, i mnogo mi puta uzela sve a ništa mi dala za uzvrat, ti ipak moja sestra. I volim te, iako mi se ne dopadaš.

Sestro moja, do sada si bankrotirala mnogo puta a da to nisi dala da iko iz porodice vidi, loše si vaspitala decu pa su odrasla bezobrazna, nevaspitana, sinovi su ti bili i ostali paraziti i secikese, kćeri su ti se prodavale okolo i izdavale te za šaku zlata i sjajnih kamenčića, a ti, šta ti radiš? Umesto da rasteraš gamad jer tako dementnu i bolesnu nema ko da te pogleda, držiš ih čvrsto na okupu kako bi održala formu srećne i složne porodice. To što doručkuješ nesreću i nemir a večeraš sopstvenu glad i nemaštinu ne sprečava te da sebe i dalje visoko ceniš.

Ti takva, u ritama, u starom dvorcu koji se urušava i prokišnjava, memljivom i bez uslova za život, i dalje praviš prijeme. I naplaćuješ ulaz na balove na kojima gosti koji debelo plate ulaznicu igraju praveći se da čuju muziku sa davno pokvarenog gramofona, piju nepostojeće vino iz okrnjenih kristalnih čaša, prave se da jedu kavijar dok im creva zavijaju neku svoju melodiju gladi. Tako gladni i siromašni kao i ti sama, pridružuju ti se u iluziji da nečega od onog starog sjaja kojim si blistala dok si bila poželjna lepotica koja je pucala od zdravlja i dičila se svojim bogatstvom i dalje ipak ima. Jer, priznajući tvoju nemoć priznali bi i sopstvenu.

Rekavši ti da si džangrizava, ostarela, sirotinjska kontesa nesnosne naravi morali bi glasno da priznaju da su ništa drugo do grupa cirkuzanata – falš noblesa praznih džepova i stomaka koji zavijaju prazni i izmučeni, ocvalih kurtizana sa retkim mušterijama koje zavaravaju scenskom šminkom dok im deca kod kuće, u čakmarama vrište od gladi i hladnoće.

Sestro moja, godinama ne želiš da uđem u našu kuću jer kažeš da je nisam dostojna.

Iako sam je često branila. I tebe i kuću u kojoj sam tolike godine samo svraćala posle teških razmirica sa komšijama oko ograda, njiva, dvorišta i prolaza koje sam branila i kada niko drugi nije ni hteo ni smeo. Moj život nije dug kao tvoj, svega hiljadu godina i koji vek više. Pa ipak čuvam uspomene.

Neću te podsećati na Kosovski boj, reći ćeš, to je bila samo odbrana srpstva, moje porodice. Pa i da jeste, draga sestro, ti i ja smo i tada bile porodica. Neka toga.

Seti se samo onog vrelog jula 1456. godine. Sećaš li ga se?

Da li bi sada bila živa da nije bilo moje dece i dece naših prijatelja da za tebe poginu? Obične, proste dece…zapravo ne: hrabre i časne dece koja znaju šta je odanost. Dece koja su pet vekova trpela zulume osvajača i pobunila se da tebe sestro odbrane.

Da li bi te obeščastili, ukaljali, silovali tvoju decu, poklali, spalili tvoju kuću?

Misliš li ikada o tome?

Znaš li kako mi je bilo kada sedam saksonskih stolica nije poslalo obećanu pomoć kao ni sva tvoja deca koja su se, pohlepna, bavila međusobnim svađama oko porodičnog bogatstva, a uz nas nemoćne i slabe bili su samo obični ljudi, krstaši i podanici? Sećaš li se Smedreva i Kovina draga sestro? Ili si ih, dementna, zaboravila? Ili ne želiš da ih se setiš?

Jedan jedini i pre svih komšija Sibinjanin Janko je došao da brani bedem kod Zemuna pred nezadrživom silom komšija sa juga. I Kapistran, i Silađi, i Karvahal se ne zaboravljaju. I moj sin Đurađ, koji se za svoje grehe iskupio odbranom Smedereva. Broj žrtava ovih bitaka se ne zna. Nije ni obavezno da se zna. Mnogo ih je bilo. Ja ih nisam zaboravila i pomenem ih svaki put u svojim molitvama. A ti?

Hunyadi_kalemegdan

Sećaš li se, draga moja, četvorogodišnjeg rata koji se s pravom naziva Svetskim?

Rata u kome su učestvovala i sada tvoja usvojena deca, boreći se protiv, opet, tvoje dece? Jer nisu umeli, znali, hteli da komuniciraju međusobno. Jer su se trkali ko će više da otme, slepi u svojoj pohlepi na patnje koje predstoje svima. I njihovoj deci, tvojoj deci draga sestro.

Rata u kome je živote izgubilo milion i po naše dece, zajedničke, sestro moja draga.

Preko polovine mojih sinova izgubilo je živote u tom ratu. Braneći svoju majku, sebe, svoju decu, tebe, draga moja. I iako žalim za njima, ja sam na njihovu hrabrost i odanost ponosna. A i ti si nekada bila, dok nisi ogluvela i oslepela. Širom svog imanja spomenike zahvalnosti si im podizala. Sada si ih zaboravila.

Ja nisam. Ni njih, a ni tvoju decu za kojom žalim isto kao da su moja.

I tu se, draga, ti i ja razlikujemo.

Ja pamtim dugo, dobro i mnogo. Kao i naša druga sestra Grčka.

Ako ti je lakše da pogledaš nego da čitaš, evo pogledaj istoriju tvoje sestre Srbije u Prvom svetskom ratu. Istorija je, znaš, neumoljiva nauka. Sve beleži. I retko laže. Na Konferenciji mira u Parizu saopšten je podatak da sam u ratu izgubila 1.247.435 svoje dece, što je, ako ćemo o deci u brojkama govoriti bilo 28 odsto od ukupnog broja mojih najrođenijih te 1914. godine.

Слика

Kao i nedugo zatim, tokom Drugog svetskog rata, kada sam, zajedno sa sestrama iz porodice, Kraljevine Jugoslavije, oplakala milon naše dece koja su za sobom ostavila nekoliko miliona siročadi. Za porodicu od ukupno oko 16 miliona ljudi taj gubitak je nenadoknadiv i od njega se nikada nećemo oporaviti draga sestro.

Ja ću pamtiti sve naše žrtve, i tvoje i moje, ako već ti nećeš. Ne želiš. Ne pamtiš. Dementna si, razumeću.

I danas, kada mi ti tražiš da ti ispunjavam hirove i besmislice, da ti platim da bih ušla u našu zajedničku kuću, kuću koje ne bi bilo da nije bilo svih nas, naših rođaka, prijatelja, mene i dece moje, mene obuzima sramota što ti dozvoljavam da mi se obraćaš sa visoka. Sramota me pred svojom decom koja me grde i prozivaju što se dodvoravam tebi tako zaboravnoj, neosetljvoj, tebi kojoj je jedini razlog što i sopstvenu decu trpiš novac i lažni osećaj moći koji ti pruža vlast nad onima koji su veća sirotinja od tebe.

Tebi koja postavljaš neke zahteve u čiju razložnost ni sama ne veruješ, tek da bi opravdala to što ne želiš da me vidiš, oči u oči.

Jer bi tada morala da priznaš istinu. Da je car go, da si ti gola, bosa, izgladnela, pothranjena, bolesna, dementna, i da je u stvari ono što zaista želiš pomoć.

Pomoć siromašnoj rođaki plemkinji koja ne želi da je traži iako umire od gladi, onoj koja nema da plati hleb ali drži poslugu kojoj naređuje i ne plaća joj, onoj istoj koja očekuje da joj neko plati da bi u njenom društvu proveo izvesno vreme.

Kitiš se tuđim perjem i živiš od stare slave, draga moja.

I krajnje je vreme da to prisznaš i prestaneš da živiš u iluziji da je pod tvojim krovom sve dobro, savršeno, da su svi lepi i pošteni, siti i mirni, zaštićeni i srećni.

Ja vidiš volim da te obiđem: volim da pregledam tvoje stare haljine i podsetim se nekadašnjeg sjaja dvorova, da vidim ulja poznatih majstora na zidovima tvoje urušene palate, da šetam lavirintima parkova, da obiđem imanja, da se setim istorije naše velike porodice i uživam u uspomenama. Da obiđem naše rođake koji imaju pametnija posla nego da ti se dodvoravaju i ispunjavaju tvoje hirove, provozam se biciklom njihovim lepo uređenim stazama, prošetam čistim ulicama, divim se novim zdanjima.

Ali to ne mogu bez da ih pitam:

Da li su srećni? Kada su poslednji put dobili nešto od tebe besplatno, neki koristan savet makar? Da li ih kao majka podržavaš i štitiš kada su u problemima?

Da li je taj tvoj bal za učešće u kojem treba uraditi sve što ti narediš i dalje samo bal duhova koji se sećaju lepih vremena i plešu za budućnost u prošlosti, plešu do iznemoglosti, dok poslednji plesači koje očekuje nagrada – tvoje društvo – ne padne od iscrpljenosti svestan da je nagrada samo šarena laža, šargarepa na dugom, predugom štapu, do koje nikada neće doći, ma koje uslove ispunili? Jer, budi iskrena jednom u životu draga sestro, same smo sad ti i ja, šargarepa ne postoji. Samo štap.

Nemaš ti šta da ponudiš. Osim dugova, bede, imitacije lepog života, reklame za deterdžent u kojoj su svi srećni i nasmejani.

Ja to najbolje znam. U takvoj reklami već dugo živim, zajedno sa svojom decom.

Koja me sve više prozivaju zbog toga što sam uporna u želji da vidim šta si zaista postala posle svih ovih godina. I jer tvrde da verujem reklamama i živim u iluzijama.

Bojim se da će zbog tebe početi da me mrze. Zbog moje odanosti tebi koja nikada nisi znala da uzvratiš istom merom.

Zato, ovoga časa, ja prestajem da se borim za tebe, da te branim i opravdavam tvoje bezumne postupke.

I imam samo jedno da ti kažem:

Draga moja sestro, stidi se! Makar predamnom, makar u četiri oka. Jer se ja, zbog tebe, pred svojom decom stidim.

Iskreno,

tvoja sestra

Srbija

I na kraju, nauči nešto od svoje istorije. Moja istorija je i tvoja. Ne zaboravi to.