Izlazim iz crkvenog dvorišta u sedam sati, jedva da je dan, i puštam da mi cipele zvone po kaldrmi dok ne probude čitavu Dositejevu. Sve kerove na noge da dignu. Kad trpim ja…

Danas sam Virdžina. I juče sam bila. Jurila onogkojipečeprasiće po nekom seoskom blatištu. Sekla pečenje iako mi je muka od masnih ruku a ispizdi me iskežena pečena glava brata prasona. Vukla gajbe s pićem. I pravila se da mi je zabavno. ‘Ajde, de. Nije preša. Al’ nisam znala kako ocu da kažem da neću da nosim slavski kolač u crkvu.

On više ne može, bolestan je, teško pokretan, slab. Ja ne želim, al’ ne mogu da mu kažem.
Kako to da mu serviram kad nedelju dana objašnjava protokol kao da je ceremonijal-majstor?
Nikad nismo o veri raspravljali. Mislila sam da su mu moji stavovi čitljivi. Zato mu nikada isam rekla da sa njegovim bogom
nemam o čemu da pričam. Mada ,verujem da zna, ali i da računa na mene. Ne ide da mu to objašnjavam baš sad. Kad nema mnogo izbora. A, i šta da kažem?
Da kažem tom verujućem biću čiji sam deo srca da meni ne treba njegov arogantni, svemoćni
Bog, da mislim da je taj isti u čije on providjenje i posle svih jada kojih se nagledao veruje, jedan zli starac koji je mene izgubio na pokeru od mog ličnog, malog boga koji ne vaskrsava i nije svemoćan, i u stvari ništa ne ume da uradi kako treba, al’ što igra poookeeer….e, da, tog malog boga, svog, ja sam lično izmislila…k’o i oni njihovog, uostalom, pa mi se može da mu dam svakakve osobine i sposobnosti…i sad, pošto su se oni prvi setili, pa su na vreme sve šta im na um palo prišili da onaj nji’ov ume i može, mom je preostalo samo da ume da igra poker i da voli. I jedno i drugo, naravno, prokleto dobro radi. I tako me dobio na pokeru.

E, sad, je l’ bi ste mogli vi to da kažete ocu? Ja ne mogu. Da mu objasnim u svojoj tri’es osmoj da u stvari ne verujem u Boga? Aaaa, ne. Za njega je to nepotrebno znanje.
I tako podranih, strpah kolač, vino i nakindjurenu sveću u torbu, i požurih u crkvu da obavim šta se ima obaviti pre nego što mi se džigerica izvrne na postavu. Ono, nije da nisam pala u napast da sednem na kaficu negde i kolač presečem sama, ali, em nemam nož, em u deset do sedam na vr’ subote malo koji ugostiteljski objekat radi, osim ako ne fajrontiraju od prethodne noći. A i mislim da ipak imam savest…jebi ga.
Elem, ušla sam na sporedna vrata, jer se na glavnim red oteg’o k’o za zejtin. Našla Slobodana (koji za cirka četres godina koliko je paroh našeg kvarta još nije popamtio ko je iz koje kuće, al’ zato zna da traži petsto kinti za pola minuta) i oko njegovog astala još jedno osmoro sludjenih i nerazbudjenih ljudi na istom zadatku: sečenje kolača. I taman je tako i bilo: promrmljao čovek tri-četiri stiha, prereza šta je naumio, natopi kolače vinom, i svima uze po petsto. Ni kao na primer nije dolazilo u obzir da mu neko da manje. Toliku tarifu odredio Bog na zadnjoj plenarnoj sednici. Tačka. Isprati nas za minut, čekala ga sledeća tura pastve (od “onaj koji pase”). Ovlaš na izlazu preletim pogledom preko nekih poznatih lica najedared zabradjenih u marame…nasmejah se: nema Boga, da ga ima od ovolikog prisutnog zla ovo bi zdanje nestalo u spontanom sagorevanju. Nasmejah se još jednom, kiselije, u dvorištu: ispred crkve Slobodanov audi…nov…jebi ga, firma je to.
Niz Dositejevu popričah još malo sa onim malim što me dobio na pokeru. Reko’, da se posavetujemo šta mi je činiti. Jes’ da on nikad nije umeo da me napravi od nečijeg rebra, ili da uzme neplaćeno kad bila Hirošima, ili da pusti da se dogode Aušvic ili Dahau, ili bar zemljotres da drkne k’o pravi. Jok! Mrljavko. Ništa od njega. Al’ nije glup ni zao. I lepo se sa njim razgovara. I svadja. Slobodno,
pošto nije svemoguć,
ja se sa njim svadjam, ne plašeći se krčkanja u kazanu i sličnih kazni.
Pitam ga ja:
“I šta ćemo sad?” On k’o iz topa:
“‘Ajde da
odigramo jednu ruku.”
“Ma, neću poker, bre, majstore, šta ću s’ ocem? Da mu kažem ja
da nisam za ovaj rad, a?”
“Ma, nemoj, bre, šta ti je…. Pravi se da si super. Ti ga voliš, a
njemu je to važno. Odigraj to na blef, učio sam te onoliko, valjda si ćurko nešto naučila.”
“Aha! A šta ćemo sa onim:Ne laži! ?”
“Opet slušaš onog što ni poker ne ume da igra???”
“Jes, i to ti tačno…mi imamo samo dve zapovesti, je l’ da? Ajde da ponovimo: Voli iz sve snage i nauči već jednom da igraš taj poker!”
“Jeste.”
“Idemo kući na kafu, čekaju nas. Ovaj, me….Je li, mali, sad si naš’o da vežbaš da puštaš kišu?! Vidiš da nisam ponela kišobran! Uf.”
I tako je moj otac danas srećan. Moj mali bog je učinio jedno malo dobro delo. O Velikom Bogu ništa ne znam. Verovatno je zauzet Velikim Delima.