Dete malog boga

Izlazim iz crkvenog dvorišta u sedam sati, jedva da je dan, i puštam da mi cipele zvone po kaldrmi dok ne probude čitavu Dositejevu. Sve kerove na noge da dignu. Kad trpim ja…

Danas sam Virdžina. I juče sam bila. Jurila onogkojipečeprasiće po nekom seoskom blatištu. Sekla pečenje iako mi je muka od masnih ruku a ispizdi me iskežena pečena glava brata prasona. Vukla gajbe s pićem. I pravila se da mi je zabavno. ‘Ajde, de. Nije preša. Al’ nisam znala kako ocu da kažem da neću da nosim slavski kolač u crkvu.

On više ne može, bolestan je, teško pokretan, slab. Ja ne želim, al’ ne mogu da mu kažem.
Kako to da mu serviram kad nedelju dana objašnjava protokol kao da je ceremonijal-majstor?
Nikad nismo o veri raspravljali. Mislila sam da su mu moji stavovi čitljivi. Zato mu nikada isam rekla da sa njegovim bogom
nemam o čemu da pričam. Mada ,verujem da zna, ali i da računa na mene. Ne ide da mu to objašnjavam baš sad. Kad nema mnogo izbora. A, i šta da kažem?
Da kažem tom verujućem biću čiji sam deo srca da meni ne treba njegov arogantni, svemoćni
Bog, da mislim da je taj isti u čije on providjenje i posle svih jada kojih se nagledao veruje, jedan zli starac koji je mene izgubio na pokeru od mog ličnog, malog boga koji ne vaskrsava i nije svemoćan, i u stvari ništa ne ume da uradi kako treba, al’ što igra poookeeer….e, da, tog malog boga, svog, ja sam lično izmislila…k’o i oni njihovog, uostalom, pa mi se može da mu dam svakakve osobine i sposobnosti…i sad, pošto su se oni prvi setili, pa su na vreme sve šta im na um palo prišili da onaj nji’ov ume i može, mom je preostalo samo da ume da igra poker i da voli. I jedno i drugo, naravno, prokleto dobro radi. I tako me dobio na pokeru.

E, sad, je l’ bi ste mogli vi to da kažete ocu? Ja ne mogu. Da mu objasnim u svojoj tri’es osmoj da u stvari ne verujem u Boga? Aaaa, ne. Za njega je to nepotrebno znanje.
I tako podranih, strpah kolač, vino i nakindjurenu sveću u torbu, i požurih u crkvu da obavim šta se ima obaviti pre nego što mi se džigerica izvrne na postavu. Ono, nije da nisam pala u napast da sednem na kaficu negde i kolač presečem sama, ali, em nemam nož, em u deset do sedam na vr’ subote malo koji ugostiteljski objekat radi, osim ako ne fajrontiraju od prethodne noći. A i mislim da ipak imam savest…jebi ga.
Elem, ušla sam na sporedna vrata, jer se na glavnim red oteg’o k’o za zejtin. Našla Slobodana (koji za cirka četres godina koliko je paroh našeg kvarta još nije popamtio ko je iz koje kuće, al’ zato zna da traži petsto kinti za pola minuta) i oko njegovog astala još jedno osmoro sludjenih i nerazbudjenih ljudi na istom zadatku: sečenje kolača. I taman je tako i bilo: promrmljao čovek tri-četiri stiha, prereza šta je naumio, natopi kolače vinom, i svima uze po petsto. Ni kao na primer nije dolazilo u obzir da mu neko da manje. Toliku tarifu odredio Bog na zadnjoj plenarnoj sednici. Tačka. Isprati nas za minut, čekala ga sledeća tura pastve (od “onaj koji pase”). Ovlaš na izlazu preletim pogledom preko nekih poznatih lica najedared zabradjenih u marame…nasmejah se: nema Boga, da ga ima od ovolikog prisutnog zla ovo bi zdanje nestalo u spontanom sagorevanju. Nasmejah se još jednom, kiselije, u dvorištu: ispred crkve Slobodanov audi…nov…jebi ga, firma je to.
Niz Dositejevu popričah još malo sa onim malim što me dobio na pokeru. Reko’, da se posavetujemo šta mi je činiti. Jes’ da on nikad nije umeo da me napravi od nečijeg rebra, ili da uzme neplaćeno kad bila Hirošima, ili da pusti da se dogode Aušvic ili Dahau, ili bar zemljotres da drkne k’o pravi. Jok! Mrljavko. Ništa od njega. Al’ nije glup ni zao. I lepo se sa njim razgovara. I svadja. Slobodno,
pošto nije svemoguć,
ja se sa njim svadjam, ne plašeći se krčkanja u kazanu i sličnih kazni.
Pitam ga ja:
“I šta ćemo sad?” On k’o iz topa:
“‘Ajde da
odigramo jednu ruku.”
“Ma, neću poker, bre, majstore, šta ću s’ ocem? Da mu kažem ja
da nisam za ovaj rad, a?”
“Ma, nemoj, bre, šta ti je…. Pravi se da si super. Ti ga voliš, a
njemu je to važno. Odigraj to na blef, učio sam te onoliko, valjda si ćurko nešto naučila.”
“Aha! A šta ćemo sa onim:Ne laži! ?”
“Opet slušaš onog što ni poker ne ume da igra???”
“Jes, i to ti tačno…mi imamo samo dve zapovesti, je l’ da? Ajde da ponovimo: Voli iz sve snage i nauči već jednom da igraš taj poker!”
“Jeste.”
“Idemo kući na kafu, čekaju nas. Ovaj, me….Je li, mali, sad si naš’o da vežbaš da puštaš kišu?! Vidiš da nisam ponela kišobran! Uf.”
I tako je moj otac danas srećan. Moj mali bog je učinio jedno malo dobro delo. O Velikom Bogu ništa ne znam. Verovatno je zauzet Velikim Delima.

22 thoughts on “Dete malog boga

  1. *Čarli, svako ih slaže na svoj način, a tebi uopšte ne ide loše, koliko sam primetila 🙂
    *Auroro ;-), “bogova je povazdan, s nekim ću se već nagoditi”… 😀
    A tvoje slike su mi najmilije…i tako stalno zveram u nebo ne bi li te ugledala 😀
    *Deda: e, d, tako je! Hvala na podsećanju 🙂

  2. Hmmm… meni se čini da ti ipak veruješ u Boga, ali si opasno ljuta i razočarana u Njega. Jer, da ne veruješ – ne bi postojao razlog za rezigniranost, i ne bi se tražili uzroci Hirošime, Aušvica i ostalih užasa, mahom počinjenih ljudskom rukom, već bi na to gledala kao na smenu godišnjih doba, nešto na šta ne može da se utiče…

    Istina, religiozna sam, ali ne u smislu da blagosiljam sveštenike i da “padam” pred ikonama u crkvi, jednostavno mislim da On postoji, da je tu, i da sve što nam se dešava, i dobro i loše, ima neki svoj razlog… Problem je samo što nam nije “dato” da taj razlog provalimo. Ipak smo samo ljudi, “nismo savršeni”. Uostalom, odbijam da verujem da se smrću sve završava, i da svaki naš postupak ne povlači neku “konačnu posledicu”.

    Pozdrav! 😉

  3. pravo da ti kažem ne znam ni ja ništa o velikom bogu….nešto mi se čini u poslednje vreme da ga nema….ustvari to mi se oduvek činilo….a mali? Valjda je tu negde….mislim….

  4. *Spalata: otprilike tako 🙂
    *Jane Doe: što se mene tiče, nikakav problem nemam ako drugi ljudi imaju drugačija uverenja i mišljenja od mene, naprotiv, mislim da bi nam svima bilo jako dosadno ako bi sa sagovorinicima uvek delili mišljenje, zar ne? 🙂
    E, sad, što se mog verovanja tiče, stvari stoje otprilike ovako: verovala bi’ ja u njega čak i da nikakvu drugu osobinu ne poseduje osim dobrote. Ništa vodu u vino, ništa vaskrsenje, ama ni jedan dokaz drugi mi ne bi trebao, osim dokaza da je dobar. E, u takvog boga bih verovala. Ovako, jesu svi Aušvici sveta ljudskih ruku delo, ali, ako je bog svemoćan, iz toga sledi: mogao ih je sprečiti. Ako pak sva zla sveta posmatram kao nešto mimo mene, na šta ne mogu uticati, onda dolazimo do toga da u boga koji to ne sprečava ja ne mogu verovati. I to je sva filozofija mojih sumnji. A u koga je vera, u njega mesta za sumnju ne treba da bude. Zato se i zove vernik, jer veruje, ne treba mu dokaz. Nadam se da nisam toliko zakukuljila objašnjenje i da se razume šta sam ‘tela reći.
    Pozdrav i tebi 🙂
    *CB: i tebi ništa k’o i meni nije jasno u toj zavrzlami?
    *Lutra: e, jbg, stvarno 😀

  5. E kad bi mi malo pozajmila svog licnog boga… I ja se bas ne slazem sa ovim koji nikad nije tamo gde zatreba a svog licnog nemam, nisam se setila da ga izmislim. I nikako da provalim da li ljudi stvarno misel da bog stanuje u crkvi i da su tamo uvek dobrodosli.

  6. Kad ljudi razgraniče praznoverja i rituale od vere i poznanja, možda više ni te kaldrme svima ostalima neće biti tako teške.
    Elem.

    Kao što nećeš saopštiti i mnoge druge stvari svom ocu, jer ga SE NE TIČU, tako nema mesta ni da ovo “sasipaš u lice”. Neće te ni manje ni više voleti. Ni manje ni više poštovati. Niti će se njegov odnos prema Bogu promeniti.
    Ne samo on, nego bilo ko.

    Jer to saopštavanje BILO KOME, BILO KADA nema nikakvog značaja.

    Šta ti znači kad ti kažem da ja verujem u Boga?
    Ništa.

    Kao što ni ja ne menjam mišljenje o dobrim i lošim ljudima na osnovu toga da li veruju ili ne. Da menjam, verovatno bih bila notorni idiot, i najmanje verujuće biće na planeti.

    Te, samo polako…podrška je već nešto drugo. I to je okej.

  7. za mene vera je nesto sto svako ima u sebi,ne ocekujem da Bog “sredjuje “neke stvari nego ljudi,oni su ti koji imaju slobodu ,pa nam je tako kakvi smo.Mialim Adam i Eva neka oni budu krivi za sve!!(mala sala)

  8. *et: Znam da neće ništa promeniti da mu bilo šta objašnjavam, zato ništa i ne pričam, pokušavam ovde, gde to ipak mogu, da se povremeno izanaliziram, ne samo kad je ovo u pitanju, već i mnoge druge stvari. U različitim mišljenjima pronadjem i neki ugao iz kog nisam možda nešto osmotrila, pa pokušavam da sagledam sopstvenu priču iz različitih perspektiva. Smatram to korisnim, glupo bi bilo zatvoriti se za različito sagledavanje situacija.
    Naravno da ni moje mišljenje o ljudima nema mnogo veze sa tim u koga veruju ili ne veruju, niti mi je to bitno. Pretpostavljam da je i vama potpuno nebitna ta informacija o meni…moja dilema uostalom i nije bila verujem-ne verujem, već mogu li ili ne prećutati istinu zarad ljubavi, u konkretnom slučaju to je bilo to. I drago mi je da ipak mogu povremeno da zadržim jezik za zubima kad već ta istina nikome dobra ne nosi.
    *naivna: jabuka je kriva za sve. 😉

  9. Ja imam Entitet, upoznali smo se jednom u prepunom autobusu. Od tada kad kod uđem u autobus, on me sačeka i siti se ispričamo. Nemoj da mu kažeš. Tati. Lepo ti je mali rekao.

  10. Celo jutro čitam tvoj blog! Koliko je kreativan i genijalan?!
    Drago mi je da još ima normalnih ljudi…
    Jel imaš nešto protiv da stavim link na moj blog?

  11. Vik, hvala na lepim rečima, ali te moram upozoriti: ovaj blog ti je k’o sumporna voda – nije dobro za zdravlje u njemu provoditi duže od 15 minuta 😀
    A, da: da sam normalna, baš i nisam, a za link ti ne treba odobrenje, meni neće smetati sigurno 🙂

  12. Ja sam proveo oko 45min na njemu i bilo mi je okej, tj još uvek sam živ… 🙂
    Koncentracija kreativnog pesimizma u granicama dozvoljenog.

  13. Odličan posao si napravila. Usrećila oca. Malo li je? Koji god da je Bog pomogao, dobro je uradio.
    Nije važno ko veruje, a ko ne, barem meni. Kome je Bog mali, a kom VELIKI. Često slušam i jedne i druge. Ne dotiče me. Samo se ponekad zapitam, zašto 90% onih što veruju, počnu da veruju tek kad im se nešto loše desi?

  14. Poker, Aušvic, Dahau, Hirošima, Audi, Tarifa. Živela sloboda! Pa mi samo slobodno treperimo između blata i zvezda. A ljubav nije ni gore ni dole.

    Nema ništa lepše nego kad čovek posluša savest. Nju nismo naučili. Nju nismo izmislili i napravili. Pa ona je pravi kompas. Ako je jednom ne poslušaš, svaki sledeći put je duplo lakše da je ponovo ne poslušaš. Treba ostati dosledan! Probaj da je slušaš samo na kratko. I kad nešto uzmeš da radiš – čim se pobuni prekini. Uradi to – slobodan si!

    E, onda iz srca stidljivo provejava ljubav za koju uopšte ne treba snaga. Jednostavno – sama teče i drži te u stratosferi.

    A kad te nešto muči – kaži, ali nemoj slabom i nejakom. Možda neće podneti. Ćutanje je ipak zlato.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *