Kucam nešto. Mnoogo važno. Do mog. Potpuna koncentracija, kao bacač noževa u cirkusu. Samo tastatura, slušalice i nas dvoje, belina i ja, oči u oči. Levo uvo mi otpada od gudača a desno od savršenog vokala, nadam se da ću dok pišem konačno i ogluveti. Belo štapče i pas-vodič mi i onako ne ginu,šta fali, već kucam na slepo, monitor nazirem, nema neke razlike.

Elem, čovek peva. Baaaš peva. I u pauzama njegovog andjeoskog ispuštanja duše dopire do mene neko blebetanje: „naša deca…naša zemlja…naš nacionalni identitet“…pa jopet „naša deca“…? Čija, bre, amaan za aman, deca? Vid’ čarobna kutija uključena! Iz nje gomilu fekalija prosipa neko odelo. Što je najludje, više im ne razlikujem boje. Svi mi isti – crni pa zacrnjeni. Nisam sigurna, mislim da čak i nema decu, ali i naša su njegova, je l’? Brine on za našu….Dosta!

Prekidam iz momenta. Ponavljam replike iz crtanih filmova. Provereno najbolji efekat postiže se neposredno posle kontaminacije: za svaki minut izloženosti pet minuta Duška Dugouška. Može i Patak Dača. Najbolje je zajedno.Zamoljavam čoveka koji je zakonski obavezan da me trpi da promeni kanal i pusti neki CSI, jes’ da i toga ima na pretek, ali je manje krvavo. Ili usrano. Kuvam mu iz mesta čaj za dekontaminaciju. Duže bio izložen, on mora da otpeva „Prokleta si, nevernice“ iz istoimenog filma i da nabroji sve naturščike, da bi se potpuno pročistio, a red je i da se ja malo zabavim 😉 Divna terapija.Čim vidim špicu za neki od gnevnika, ja slušalice na uši i zaurlavam uz muziku. Blažena živim u neznanju. Je l’ poskupelo djubrivo? A pertle? ’Oće l’ biti dovoljno retardina u apotekama? Kakvo je snabdevanje benzenom i ludijumom? Zabole me. Baaaš me zabole. Nadam se da ću ogluveti. Da ne čujem njih…a ni sebe. Ruku na srce, teško me je slušati.