Da imam prijatelje, kao što nemam,
neko od njih danas bi me kodnapovao iz mog očaja
i odveo negde gde su ljudi nasmejani i srećni.
Da imam prijatelje, kao što nemam,
setili bi se koliko tuga može da pritisne čoveka
kao teg od deset tona
i skinuli bi sa mene neki gram makar.
Da imam prijatelje, kao što nemam,
ne bi čekali da pitam, ili kažem ‘gde idemo danas?’
nego bi me, tolikim bolom pritisnuti,
odveli u šumu da urlam ili na ulicu da šetam,
ma koliko ja pričala da neću, ne mogu, ne želim.
Da imam prijatelje, kao što nemam,
setili bi se da kažu
ej, čeka te kafa, dođi’.
Ne bi bežali od smrti koju nosim u sebi kao da je zarazna,
ne bi me izbegavali ‘jer nisam ovih dana normalna’
ne bi me tretirali kao komad nameštaja
koji im se trenutno ne slaže uz fensi tapete,
jer, moja tuga ne može uz njihovu sreću.
Da imam prijatelje, kao što nemam,
danas bi me, na dan Njenog rođendana
terali da se setimo zajedno lepih stvari,
pregledali bismo stare albume sa fotografijama,
pričali o nekim smešnim, lepim detaljima iz naših života
i ne bi mislili o tome ‘a šta da se desilo njima’
i sa dozom jeze me izbegavali.
Da imam prijatelje, kao što nemam,
danas bi ostavili svoje nedeljne ručkove,
svoje male svakodnevne rituale,
svoje trenutke zarobljene u vremenu makar na pola sata,
pružili bi mi ruku i rekli
‘možeš ti to, draga, kad si već ovoliko pregurala’.
Da imam priajtelje, kao što nemam,
danas, na ovaj dan, ne bih bila užasno tužna i sama.
Možda bih bila užasno tužna, u stvari,
ali bih tu tugu delila
sa tim istim prijateljima,
koje nemam.
Da imam prijatelje…