ball-88468_640

Da vam ja nešto kažem:

dosadilo mi je ovih dana da čitam, slušam i gledam senzacionalistički omalane vesti o tome kako se deca eksploatišu na saboru u Guči, da prose i zabavljaju goste, jadni, k’o majmunčići, a pare uzimaju roditelji, a posebno mi je dopizdelo da slušam kako se svi nešto sablažnjavaju i iščuđavaju kao „Ijuuuuuuu, da l’ je mogućeeee?!?“

Pa naravno da je moguće i naravno da se to dešava svuda oko nas. Baš svuda. Svakodnevno. Godinama. Ko nije primetio, živi na Marsu il’ u nekoj, samo svojoj, ludnici u glavi. Najveće šićardžije od ove vesti koja je odavno postala bajata ispadoše novinari, a par krivičnih prijava i hapšenja u Guči neće rešiti probleme u Beogradu, Kragujevcu, Kruševcu, Subotici…

Elem, ’ste čuli za eksploataciju dece, naročito i gotovo isključivo Cigančića?

(Neće me vala naterati niko da kažem da su Romi, oni bre sebe nazivaju Ciganima, ko sam ja da im menjam ime, pa nek je po sto puta politički i svakako nekorektno)

Čuli ste. Onda ’ajde da pričamo. Ako niste, idite kod očnog ili ušnog lekara, hitno je.

Ja, na primer, znam za mnoge koji nisu čuli: centri za socijalni rad izgleda da su malo nagluve institucije. Policija je čula, ali šta da radi? Da ’apsi decu? Roditelji/staratelji/makroi (umetnuti po želji) se naravno kriju, a deca su preplašena da bi pokazala prstom na njih. Evo primera:

Ivana i ja znamo jednu Draganu. Prelepu Cigančicu od četiri godine. Ošišanu na keca. Izgrlimo je kad god je vidimo, tutnemo joj sladoled, pričamo sa njom ali samo kad joj otac nije u blizini. Dovodi je, kaže, autobusom svakog jutra u grad da prosi zajedno sa starijom sestrom, dok on loče negde tu, da mu bude na oku. Iz obližnjeg sela su. Operišu pored ckve Svetog Đorđa. Oca joj još nismo videle, jedna od nas bi ga ubila sigurno. Dragana kaže da majku nema, „udarila je kola na put pa je ubila“. Steže pare u prljavim ručicama da bi ih posle odnela „ocu“, nosi tuđu, preveliku, pocepanu suknju. Musava je i ima najlepše oči i najtužniji pogled na svetu.

Da li je sreću zaposleni iz Centra za socijalni rad?

Sigurna sam da je tako. I niko ne reaguje. Oni imaju pravo da je odvedu sa sobom. Ja nemam, a odvela bih je da mogu. Makar da  se okupa, pristojno jede, odspava kao dete. Ali nemam prava, u’apsili bi me.

Dragana još i dobro prolazi. Na pružnom prelazu koji odvaja centar grada od industrijske zone gomila je dece. Skojevac tu prolazi kad ide na posao, i svakog dana sluša isto:“Bato, daj neku paru za leba“. On hoće da im kupi da jedu. Oni se osvrću okolo, ne smeju da uzmu ništa osim novca. Gledaju ih makroi. Jer drugi naziv nemam.

U udžericama pored te iste pruge živi porodica čiji pater familijas podvodi sopstvenu decu. Ako se to ne zove prostitucija i eksploatacija dece, onda ja ne znam šta je to. Osim da je pakao za te malce. To je jedino što sigurno znam. I znam da, na moju veliku žalost, to što su ta deca Cigani i te kako ima veze sa tim kako se državne institucije odnose prema njima i prema celom problemu. Ne državne institucije, već stoka od ljudi koja radi tamo. Čast izuzecima koji rade svoj posao, kad budem i to čudo videla, javno ću ih pohvaliti.

Jer, nedavno sam čula izjavu jedne babice, žene koja pomaže majkama da decu donesu na svet, da su „Cigani dobri samo da se od njih pravi sapun“. I umrla sam istog trena.

Ona ih inače naziva Romima i na radnom mestu neverovatno je politički korektna, što i njena partijska pripadnost simbolizuje. Ista partijska pripadnost koja je štiti od ovakvih kao što sam ja. Ne znam samo imaju li nekog Ciganina u Gradskom odboru, ali raspitaću se.

Ja ih nazivam Ciganima, obožavam njihov jezik, muziku i nasleđe, i došlo mi je da je apsolutno politički nekorektno tresnem po sred labrnje da usta nikad više ne otvori. Popizdela sam, izlajala sam se, svašta sam rekla i pustila „Barbaru“…bila je žurka…ona je otišla, noseći sa sobom svoje predrasude kao i 90 odsto stanovnika ove zemlje. Ja sam ostala sa tugom u srcu i Draganinim očima u mislima, tužnim očima koje se samo povremeno nasmeju.

I sad stojim pred jednim ogromnim znakom pitanja: da li bi bilo ko iz vlasti, ijedna institucija sistema, iko, dozvolio da bela deca, deca koja nisu Cigani, koji su takođe deca, a i građani ove jebene zemlje, stoje na prugama i čiste šajbne, prosjače ili se podaju za račun svojih roditelja/staratelja/makroa?

Ili samo pravda nikad nije bila ista za sve?