Buka i bes

 

Bio jednom jedan čovek. Samo Čovek. Nije bio princ, a ni princeza. Nije bio ništa.

I sedeo tako jedne večeri taj Samo Čovek i slušao o čemu priča društvo okupljeno oko stolića za kafu.

I onda poče da mu bude muka: od zvukova, od glasova, od smisla koji se pomaljao iza nasumice nabacanih fonema što izletahu vodjene Govornikovim zlim mislima. I Samo Čovek požele da buka prestane.

I da Govornik zaćuti.
Govornik je nastavljao sve glasnije i nepristojnije da bljuje besmislice.

Samo Čovek nije mogao da mu kaže da prestane, jer je u tom trenutku shvatio da se uopšte ne poznaju. Prestravljen tolikim zlom Čovek oseti stezanje u grudima a ruke i noge počeše da se hlade. I obradova se da će umreti.

Poželeo je da umre. I umirio se odjednom iščekujući. I prolaziše minuti, sati. I ništa se nije dogodilo.

A Govornik je nastavljao, nesvestan zla koje izbacuje. Ili možda svestan.

A onda je Samo Čovek shvatio da ne može da umre ponovo. Jer je već jednom davno od prevelikog zla umro.

I shvati da mora da poželi nešto drugo.

I Samo Čovek poče da čeka.

Jer zna da treba da oživi da bi prekinuo buku i bes. Eto.

6 thoughts on “Buka i bes

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *