‘Oće. Sigurno. I to na divljoj deponiji. Pored reke, da imam lepši pogled…
A sve je krenulo potpuno naivno: ima jedna igrica, na internetu, naravno, gde ti lepo dobiješ gajbu (praznu), radno mesto gde napreduješ u službi i zaradjuješ pare, kao, pa te pare posle trošiš da sredjuješ gajbu, kupuješ razne pizdarije, mo’š i garderobu ‘ko ćeš, ja nisam ‘tela, igraš XO sa dilejama poput tebe i uzimaš
im lovu, pa tu lovu opet trošiš, pa…
E, sad, za muškarce nemam pojma koji će im moj ta igrica, al’ za nas čavke i svrake izmišljena: mo’š da menjaš tapete i stolariju i tepihe triput dnevno, i da šopinguješ besomučno dok ti se ne pripovraća…
I ja sredila i dnevnu sobu, i spavaću, i kujnu, konačno imam crveno-sivu, makar i virtuelnu, kupila HD TV, okačila ga na zid, u dnevnoj sobi mi je džuboks, triput menjala tapete, biljke mi ne lipsavaju na pogled a stan mi je uredan kad udjem u njega, tačno onakav kakvog sam ga ostavila kad sam izašla, nigde štroke, prašine, ne treba ti usisivač, sve čisto ko sunce i niko ne ostavlja čarape gde im nije mesto…i sad nemam više tamo šta da radim.
Jednom sredila kako ‘tela i meni taman. Dosta.


Ali….
svi već znate, je l’, da mene s vremena na vreme, otprilike dvaput u godini, smlati neki koksaki od kog slinavim k’o bokser i od nadiruće temperature prividjam bubašvabe king-size. Zna i Buba. Al’ ‘oće da sredi još nešto u gajbi. I da mi uvali neku sofu koju kupila pa joj više ne treba. U pola cene. Zove me noćas dok drhtim pod ćebetom i traži da joj se pod hitno nakačim na vezu. Ja odlučnim, mada drhtavim glasom odbiVam poslušnos’, vadeći se na činjenicu da mi zuji u glavi i da kompjuter nisam uključila i da sam crknuta i da je jeb’la sofa da je jeb’la i razmena i virtuelne pare, a s druge strane čujem kako njen podmladak gonjen visokim nivoom testosterona arlauče kako kompjuteri nisu za žene od….godina (on će nama “#$%&) i da mora ooodma’ nešto da vidi il’ dušu dispusti, odavde moj gospodin muž dostojanstveno preti u gaćama i jednoj i drugoj, njenog muža ne čujem od ove dvojice koji urlaju i nas dve koje psujemo server i igricu i kuću, i kompjuter i majku i sestru…i….veza se stoput prekidala….i tako se meni smučilo.
I rekla sam joj da mi za ovu muku duguje dostojanstveno spaljivanje uz prigodnu muziku i rasvetu. I govor mora da drži. Ne pitam šta košta, ima da me spali, il’ ću sama da se spalim.

Al’ igricu više neću da igram. Nijednu.

Tako sam nekad igrala zumu dok mi prsti nisu postali žablji. Pa one kokoške upucavala dok nisam počela noću da sanjam kljuniće. Neću više da se igram kad numem da stanem.
Ima da joj prebacim sve virtuelno zaradjene pare.
Da se igra dok ne padne u nesves’, ja sam već pala.

Tagged as: