Kada sam se otisnula u blogovanje (mislim, u njeg’ se stvarno otisneš, k’o u neki nepoznati okean, da dođeš do druge obale, neke, pa te na pola puta hvata panika, pa ti se čini da nemaš dovoljno vode i da vidiš kopno, pa…) nisam nekako smatrala da treba da znam imena i lica ljudi sa kojima delim misli u nekoj našoj, paralelnoj dimenziji, sasvim mi je bilo dovoljno što se međusobno prožimamo i dodirujemo razmišljanjima, saznanjima, osećanjima i stavovima.

Do upoznavanja sa nekima od njih došlo je sasvim slučajno i spontano još dve hiljade pete (ili šeste, potpuno je nevažno za ovu priču) i desilo se, gle, da su te osobe zaista onakve kakvim sam ih zamišljala dok smo razmenjivali blog-unose, komentare i povremeno mejlove. Ono što sam čitala u ispisanim redovima i između njih u ovom našem Matriksu postalo je stvarno i opipljivo, a naši kobojagi stvarni životi postali su, odjednom, neka tamo priča. Tada sam shvatila da je svako ko je čitao ono što sam pisala video i ko sam u stvari ja, znate ono – vid’o me goooluuu breee. Bukvalno. Razodevenu, bez odbrambenih mehanizama koje koristim pri upoznavanju sa nepoznatima, bez ispipavanja terena i razmišljanja o tome kakav je ko, u stvari, čovek. Jer to se naprosto već znalo.

Zato mi je trebalo toliko dugo da se odlučim i krenem u avanturu znanu kao „BlogOpen“.

Znate šta, nije ni malo lako doći pred recimo stotinak ili pedesetak ljudi koji su vas već videli golog. Stidela sam se. Mislila sam: „Šta ću ja tamo, to su ljudi od struke, ja lupetam na blogu takve gluposti da mi odmah mogu dati bedž na kom piše Ludača koja misli da je kao neki bloger, il’ zamisli da me pitaju: „Je l’ ti keva stvarno takva lujka?“;  „Na kojim si lekovima ako sme da se zna?“; „A ti stvarno misliš da će to što piskaraš o emocijama, ljudima, seksu, dobroti, tugama…promeniti svet?“… i sve tako, u krug.

Ovaj put sam prelomila. Bacila svoju nesigurnost u ćošak zajedno sa nekom tamo Tamarom i u torbu, zajedno sa kikirikijem, peškirom i elektronskim izdanjem knjige na čijim koricama velikim slovima piše „DON’T PANIC“, spakovala samo sebe, Šapke, onakvu kakva stvarno jesam, što reče Walter „Zove se Šaputalica a nema većeg galamdžije na Twitteru“ i otisnuh se ponovo, vama u susret. Bez one Tamare, principijelnog drkoša koja svuda mora da vodi glavnu reč, nadrndane i teške osobe, ja da vam kažem. Povela sam samo Šapke, punu emocija, veselu, osetljivu, povremeno užasno stidljivu i nesigurnu, vazda nasmejanu.

I ne znam da li se ona vama svidela, ali vi njoj jeste. Mnooogo. Danima pokušavam da nađem pravu reč za osećaj koji sam imala ona dva dana u Novom Sadu. I napokon sam je našla. Pripadanje. Ja pripadam međ’ vas. Tako sam osetila. Sve mi je bilo na svom mestu. Moje sumnje i nedoumice oko toga ko sam i šta sam u referentnom sistemu koje postavlja ta divna i mnogima čudna zajednica su se raspršile. Osetila sam da sam došla kući.

Neću nabrajati koga sam sve upoznala, jer strašno mi je to što na primer nisam odmah ukvačila da je Miss Cybernaut u stvari Jelena koja igra tako dobro i tako neverovatno energično da pogled nisam mogla od nje odvojiti, ja, znate, teško vežem lica i imena…i non-stop sam bila u panici da ću nekog propustiti, nekog neću prepoznati…zato sam fotografisala kao ludi japanski turista, da pogledam ponovo i ponovo i opet…da mi te slike ne iščile…

Na povratku ka Kruševcu, znajući da me sa slušalicama na ušima niko neće prekidati i uznemiravati, šuškala sam međ’ prstima stranice „Blogopedije“. Većinu tekstova sam već čitala, neke i po više puta. I, kao prvog puta, pročitah sledeće stihove:

„Ne volim kad sam žedan za nekim.

 

Ako ožedniš, poljubi kišu i sačekaj sumrak.

Ako ti se učini da nećeš moći da izdržiš do sledećeg jutra…poljubi kišu opet.

I tako sve dok ne osetiš da je počela da teče tvojim venama.

Dok ne osetiš reku u sebi.“

 

Zasuziše mi oči. Pesma me izula. Napisala je neka Jasmina. Onda je pročitah opet. I još jednom. I shvatih da je to Crna perla. I zasuzih ponovo jer je nisam upoznala.

Nastavih sa čitanjem i povezivah tekstove sa nickovima, imena sa licima. I tako do kuće. Dok vas čitam sada, na blogovima, FB ili Twitter-u, i dalje to radim. I tek sad, posle dvadeset i kusur godina od pročitane knjige razjasnila mi se potpuno Pavićeva misao:

 

„I reč postade meso.“