basna

Srele se dve “menadžerke”, jebo ih voz koji ih don’o. Na pijaci. Posle posla, oko pola čet’ri. Jedna kupovala paradajz, druga crni luk, glavica k’o pesnica. I razmenile par rečenica o poslu, politici i šta će danas stokama da skuvaju za ručak. Il’ će stoka da jede govna. Ladna. I čime se najbolje riba wc šolja. I dok su one tako razmenjivale poslovne i poverljive informacije (ko je koga jeb’o i zašto i ko će koga tek da jebe i za čiji kukuruz) a prsti im plaveli od kesa i kupale se u znoju lica svojih zdravo rumenih od opekotina trećeg stepena junskog nam sunca, sve mu jebem da mu jebem, i tražile pasulj prošlogodišnji po pijaci da u njem’ vide kad će opština da isplati autorske honorare za mart, ču se u neposrednoj blizini jedno triput “pip”. Il’ “bip”. I dok se one obrnuše, jedna plavojka koja definitivno ne ide s posla, jerbo je izlazila iz dvorišta ograđenog kovanim gvojzem od dva metra visine, a nije ni kese nosila, e ta plavojka uđe u nešto što se zove džip a preziva “neštoV4paopetnešto” modroplave boje, slaže joj se uz ‘aljinu, dade gas i zasu dve šatro menadžerke oblakom prašine. Nema veze, stoka treba i onako da se okupa ponekad. A i ona sigurno žuri jadnica, verovatno kasni kod frizera. Il’ na masažu. Il’ na oba. I one pogledaše tužno za njom i stadoše da razmišljaju na kom se fakultetu uči da se završi za njen pos’o. I pade im na pamet da možda na filozofskom ima neki odsek za tu struku. To, ležiš a radiš. Il’ se samo “udala pa raspičila”. Il’ raspizdila. Kako kome drago.