Spava. Smanjla telefone. Neće nikog i ništa da čuje. Dosta joj je bilo ovih dana rečenica «Srediće se nešto», «Ma neeemooogućeee!», «Pa ko će sad da radi ako odeš?»

Pa radiće neko. Nešto. Samo nek je se manu svi…samo da puste…nek’ ne podgrevaju bes i ljutnju…ona to ne želi da doručkuje nit’ da večera…nema nameru da se truje…Konačno ustaje iz kreveta…prespavala nalet zlovolje…

Seda na terasu, sluša muziku, gleda kako raste cveće i mašta…mašta o komadiću zemlje kraj potoka, o kućici jednoj, onako taman, bašti i voćnjaku…da radi ono što je zaista potrebno da bi se živelo…da se dekontaminira od zla, od brzine, od mrzovolje, od rokova, od ljudi preplavljenih mržnjom, od ljudi koji su postali gori od ranjenih zveri…u zemlji gde samo zveri preživljavaju…samo negde da se skloni…da ostane zdrava duhom, netaknuta i neuprljana mržnjom…

normalni su danas samo oni koji se sklone…u neku svoju bajku.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=F0-um0pHTAg]