Kad god je ovako bljuzgavo napolju ja se bavim presudnim, za moj život veoma važnim pitanjima:

Uvek me je mučilo pitanje gde živi snežna kraljica?

Ja mislim da sam našla jedno mesto…

Makar bih ja tamo živela, da sam k’o ona.
tamo ona zivi...

I zašto ne postoje dve iste pahuljice? I ko to kaže?

I otkud taj koji je to rek’o pa lupio zna da ne postoje iste?

Kako uopšte može taj da bude tako kategoričan?

Možda baš postoje? Onako baš. A?

I kad me u’vati tako to sa pitanjima, a znam da je napolju sve raskopano jer uvek neki moj mora da se radi zimi, baš u špicu sezone, i da je u mom zavičaju blato do kolena i seljaci se bodu noževima, i da bljuzga od snega mokrog slinavi preko onih štrokavih bagera, zakrčenih raskrsnica, zamazanih automobila i histeričnih vozača, i kad sam prazna k’o kačica za kupus od prošle godine, e tad mi lepo dodje da se preselim u neku ušećerenu Coca-Cola reklamu.

ovako, a?
I da tamo živim i čekam paketiće.

Kamion sa Coca-Colom.

Vinom, ipak? Uvek me rastuže te ulickane, umivene, preslatke i jezivo savršene prednovogodišnje reklame, pojma blagog nemam zašto.

Možda jer sam velika, a reklame nisu za nas velike.

Al’ stvarno, gde živi Deda Mraz?