O Njima nisam nikada napisala ni redak.

A zaslužili su.

Valjda sam mislila da je previše…sladunjavo. Il’ ne volim da patetišem. Il’ sam htela da ih zadržim za sebe. I njih, i ono što prema njima osećam.

Al’ moram. Jer sam na njima zahvalna i mnogo razmišljam o njima. jer zbog njih najčešće pronalazim lepotu u svakom novom danu.

Nisu oni, ta banda koja mi je ušla u srce i život, posebni ni po čemu drugom osim po bezgraničnom poverenju koje imam u njih. I po neizmernoj radosti kojom mi pune dušu svakodnevno. Iznova. I po tome što delimo tuge. I po tome što se razumemo bez mnogo reči. I po tome što me vole. I po tome što ih volim.

Po tome što sa njima mogu da budem ona prava ja, bez stida što su na primer lepši, bogatiji (doduše najviše za po sto evara), elokventniji, il’ govore četiri strana jezika.

Po tome što će me razumeti kad se smejem kroz suze. Po tome što me nije stid da pred njima budem luda, romantična, sarkastična, zlovoljna, nevaljala, srećna, zaljubljena, pokvarena, dobra, slaba, slinava, musava…da budem JA. I ništa da me ne bude stid.

I što me trpe kad sam namćor. I što me vole takvu.

Sa njima mogu da pevam, smejem se, plačem, tugujem. Da se svađam i mirim odavde do večnosti. Da tražim da me spale kad umrem. Da obećam da ću da im ukinem FB nalog kad umru. Da im dam srce uz čašu vina. Da mi daju pola jetre. Da mi budu saučesnici i ljubavnici. Najoštriji kritičari i najbolji utešitelji. Da se volimo do besmisla i dalje, ako dalje postoji.

Bez ikakvih razloga, ničim izazvano, eto, tek da se volimo. Ljubav neuslovljena socijalnim statusima, daljinama, drugim ljudima.

Zahvaljujući Njima shvatila sam da sam u stvari jako bogat i jako srećan Čovek. Zahvaljujući ljudima koje volim. Puštam često tu ljubav da pomera planine.

Mnogo čudna stvorenja, ti prijatelji.